ВЛАСТ ЈЕ ЗГАЗИЛА ПРАВОСУЂЕ
Вида Петровић Шкеро, судија
Независно судство и елиминaција политике приликом избора судија и тужилаштва били су услов на који је Србија пристала још 2014. да би доказала своју озбиљност у жељи да приступи ЕУ. Три године касније, у тренутку када је ЕУ послала недвосмислену поруку да ће даље отварање поглавља бити немогуће уколико Србија не обезбеди владавину права и реформу судства, власт нам је демонстрирала колико је суштински озбиљна у жељи да се придружи јасно дефинисаним европским вредностима. Поводом првостепене пресуде која није била по вољи власти огласио се потпредседник СНС-а Милош Вучевић који је између салви увреда и тврдњи да су и судије и бивши режим криминалци који су у спрези, упитао судије како очекују да буду поштоване „док највеће лопове ослобађате њихове очигледне кривице, а народ правите лудим“. Изјаву су осудили Високи савет судства, Друштво судија, Врховни касациони суд... углавном сви који имају елементарну представу о томе шта суштински значи независност правосуђа и владавина права, међу којима се нису нашли ни председник ни премијерка Србије. Њихова реакција је пре звучала: „То мајсторе, покажи тим корумпираним лоповима“.
Бивша председница Врховног суда, која је један од оснивача Друштва судија Србије и чланица Центра за правосудна истраживања, као и добитница ОЕБС-ове награде због рада на очувању независног правосуђа, Вида Петровић Шкеро сматра да изречено
представља можда најгрубљи притисак на судство до сада и озбиљну опасност за државно уређење и владавину права.
Због чега изјава Милоша Вучевића, који је иступио као приватно лице када је оптужио све судије да су корумпиране јер нису заточиле бившег министра Предрага Бубала, ствара толики осећај надолазеће опасности?
Пре бих рекла грађанина Вучевића, јер се сам тако представио, мада је нагласио да је градоначелник Новог Сада и заменик председника партије. Али је пропустио да објасни како је то као обичан грађанин добио простор да коментарише у медијима судску пресуду која је само објављена а још увек није ни израђена.
Да ли је пропустио и да нагласи које странке је потпредседник?
То није и зато ми је веома тешко да ту изјаву прихватим као изјаву грађанина. Посебно када се бави коментарисањем уређења државе које садржи најаву шта и како ће се мењати у правосуђу, једној од три гране власти која би требало да буде независна. Ми већ годину дана слушамо како политичари, и то углавном из владајуће странке, коментаришу правосуђе и судске одлуке суда, али никада до сада то није изречено тако грубо и тако директно.
Па зар није тадашњи премијер и данашњи председник, поводом ослобађајуће пресуде Мирославу Мишковићу, рекао: „Ево вам тајкуни, нека вам воде државу и нека покраду све што је у међувремену створено“?
Увек слушамо сличне нападе када се донесе нека пресуда која није по вољи власти, али понављам, овако нешто никада није изречено. Грађанин Вучевић је објаснио да судије очигледно служе лоповима који су спровели најмонструозније пљачке и приватизације. И то све судије, дакле цела једна грана власти. Прилично сам сигурна да је неки други грађанин, збиља само грађанин, на исти начин напао једну од друге две гране власти, ситуација би била сасвим другачија и да би се и те како огласио неко ко би поставио питање: има ли у тој тврдњи неког кривичног дела и подрива ли неко таквим нападом државу.
Председник Вучић је, обраћајући се јавности поводом случаја министра Бубала, рекао: „Када смо радили на предмету, тужиоци су рекли да имају чист предмет, али је суд сматрао другачије“. Како то зна када пресуда још није израђена
Где је ту тужилаштво и то не само по питању да ли неко подрива државу, већ и да ли има истине у тим тврдњама? Ако високи државни функционер „поседује информације“о лоповима и корумпираним судијама зар не би било логично да га поводом тих сазнања саслуша?
Наравно! Нормална процедура би била позвати грађанина и испитати који су то досовски лопови, које доказе има о њиховој крађи, ко то финансира судије и да ли је могуће да се свих 2.000 судија финансира из тог извора, а не од стране државе. Ако за то нема доказе, онда се ради о подривању државе. Нарочито имајући у виду да је позвао јавност да не ћути више на срамне ослобађајуће пресуде највећим криминалцима који су ојадили државу и грађане. Шта то значи? Да ли је то позив да бојкотујемо правосуђе?
Ово није усамљени инцидент, већ се само надовезује на све оно што смо имали прилику да чујемо од представника власти у протеклих годину и по дана, током округлих столова који су замишљени као дискусија о промени Устава. Када све то сагледамо, онда постаје јасно да се системски прави утисак да је судство сегмент који представља корумпирани део власти који апсолутно не функционише на основу права.
Србија се обавезала да ће уставне реформе у области правосуђа спровести до краја прошле године, а Вучић је обећао да ће претходити јавна расправа и да ће све бити транспарентно. Шта се догодило приликом разговора када је цела струка одустала од њих?
Друштво судија Србије, Удружење јавних тужилаца и заменика јавних тужилаца Србије, Центар за правосудна истраживања, Удружење судијских и тужилачких помоћника Србије, Комитет правника за људска права - YUCOM и Београдски центар за људска права су заједнички одустали када су схватили да се расправља о предлозима који ће правосуђе учинити још зависнијим. Када је Венецијанска комисија Савета Европе која се бави квалитетом уставних решења извршила процену важећег Устава, рекла је да „да је то рецепт за политизацију судства“. Истакнуто је да се избор судија и тужилаца мора пренети на правосудна тела, на Високи савет судства за судије и на Државно веће тужилаца за тужиоце, па је стога неприхватљиво решење да све чланове ова два тела бира Скупштина. Рецимо, једна од препорука је била да у Високом савету судства мора да буде већина судија, да те судије морају да буду биране од судија а не у парламенту, јер је то претерани утицај законодавне власти на правосудну. А онда је током разговора један од саветника у Министарству правосуђа изјавио да судије уопште не би требало да имају већину у Високом савету судства. Том приликом смо такође чули и да „судије не могу да суде како им се ћефне“, а ни судство не сме да буде систем који функционише сам за себе.
Шта то значи?
Да морамо имати систем у коме ће извршна и законодавна власт утицати на стручну грану власти, а таква тврдња је веома опасна. Изречено је још нешто што никада не би смело да буде изречено: да је независно судство фетишизам, идеолошки мит и да су расправе о њој изнедриле судијске јуришнике који се понашају као да су изнад свега.
Оно што изгледа наша власт не схвата, а морала би да схвати ако стварно жели да једног дана буде равноправни члан ЕУ, јесте да независност судства није право судија већ право грађана. Грађани су ти који када уђу у суд очекују да ће добити праведну одлуку независну и од политике и од тајкуна.
Зар није разговор и направљен због тога да би се урадиле уставне промене у складу са препорукама Венецијанске комисије?
Актуелна власт је то тако представљала још од 2014, да бисмо сада дошли до тога да је независност фетишизам и мит, а да судски систем не може да сам себе репродукује или да функционише без контроле власти и да парламент представља веома добар контролни механизам. То збиља не знам шта значи. Судска власт се односи једино на доношење пресуде, пресуду мора да донесе судија и он збиља мора да буде независан да би је донео, јер у противном нећемо имати владавину права. И постоји контрола његовог рада, виша инстанца чије трочлано веће може да укине пресуду, Уставни суд који одлучује о томе да ли је дошло до кршења људских права и међународни суд уколико кршење људских права није отклоњено на националном нивоу. А где смо ми? Након првостепене пресуде излази „грађанин“са много политич-
ких функција и изрекне све ово што је изрекао. Министарка Нела Кубуровић је изјавила да циљ уставних измена у односу на правосуђе нису само задовољне судије и тужиоци већ и да се поврати поверење грађана у правосудни систем. А како ћемо вратити поверење у правосуђе ако се изричу такве оптужбе од стране функционера владајуће партије? Да ли је то начин?
Па где смо? Да ли је проблем тај један грађанин или је он само најава онога што нам режим спрема?
То није тешко закључити на основу две веома битне реакције које су уследиле. Једна је од стране председнице Владе Ане Брнабић. Она је у првом делу своје изјаве обавестила грађане да има разумевање за Вучевића и да га је одмах назвала телефоном јер је био фрустриран пресудом. У другом делу је изрекла нешто далеко опасније: да овај догађај указује да је нужна реформа правосуђа. Пред нама су уставне реформе а да се подсетимо која су за то уобичајена правила. Када дође до новог Устава, онда долази и до нових избора оних на које се промене односе. Током доношења важећег Устава имали смо политичку реформу судства и злоупотребу са катастрофалним последицама по правосудни систем. На незаконит начин је разрешено више од 1.000 судија који су путем суда тек три године касније враћени на посао. А враћани су тако да је донета одлука да се врате сви, од судија које су у међувремену умрле до оних који су учинили кривично дело и самим тим не могу да буду судије. Показало се колико то није било добро и речено је – сад ћемо боље. А онда се појавила премијерка са претњом да је нужна реформа, што подразумева нови реизбор судија. И све судије које су то већ једном прошле почеле су поново да стрепе и да се питају како ће још једном то да преживе. Самим тим и како ће да суде и да ли би било боље да се ником сада не замерају, па макар то подразумевало да не доносе ослобађајућу пресуду, чак и када нема доказа, уколико власт жели другачије. Најављује нам се реформа за коју све више делује да ће се бавити само преправљањем састава судства и избором таквих судија које ће гарантовати да ће жељена пресуда и бити донета. А то је и те како опасно не само по владавину права и независност судства већ и за актуелну власт. Код нас постоји тенденција да свака нова власт изведе претходну на оптуженичку клупу и очекује да, постојали или не докази, они буду осуђени. Управо је независност судства гарант да неће бити осуђени уколико су невини и да је независно судство њихов гарант једном када не буду на власти.
Зар вам они који су сада на власти уопште изгледају као неко ко размишља о могућности да једном не буде на власти?
Баш и не.
У контексту тога, како онда можемо да очекујемо да ће судити другостепено веће по питању ослобађајуће пресуде Предрагу Бубалу?
Након овога је сасвим свеједно како ће судити јер је поверење јавности у правосуђе нарушено. Ако потврде пресуду, онда ће се суочити са оптужбама да су и они плаћеници лопова и тајкуна, ако пониште пресуду онда ће бити кукавице које су подлегле притиску извршне власти.
У образложењу пресуде је речено да тужилаштво није скупило потребне доказе. Због чега се преиспитује само рад судија а не и рад тужилаштва?
Управо то је и највећи проблем. За разлику од судства које је независно, тужилаштво то није и не видим никакву жељу да се то промени. Сваки тужилац је подређен вишем јавном тужиоцу који им у сваком тренутку може одузети предмет и доделити га неком другом, што већ изазива сумњу да ли они могу да врше свој посао независно од извршне власти. Ово није први случај у ком се догодило да се подигне оптужница против неког ко није по вољи власти, а да за то нема потребних доказа. Сличан проблем смо имали и када је одбачен део оптужнице против Мишковића, а нико није поставио питање да ли тужилаштво можда лоше ради, да ли не уме да прикупи доказе или нема времена да ваљано припреми случај због притисака. И случај Савамале је један од доказа да и те како постоје притисци. У противном би требало да поверујемо како тужилаштво годину и по дана не може да утврди чак ни коме припадају багери који су рушили објекте.
Можемо ли пропустом тужилаштва сматрати и то што Вучевићеве речи да „позива јавност“да се супротстави судијама нису окарактерисали као позив на подривање уставног поретка?
На то је тужилаштво морало да реагује, али није. Скренућу пажњу на још нешто што ми је засметало. Председник Вучић је, обраћајући се јавности поводом случаја министра Бубала, рекао: „Када смо радили на предмету, тужиоци су рекли да имају чист предмет, али је суд сматрао другачије.“Он је радио на предмету у време када је био премијер?! И он је уверен да су прикупљени докази, баш као што је уверен и Вучевић. Како они то могу да знају када пресуда још увек није израђена? Како извршна власт има увид у доказе које је прикупило тужилаштво, али чак и да има и даље не може да тврди да је то довољно. За то и постоје судови, јер да они нису потребни, тужилаштво, које је страна у поступку, одмах би могло и да утврди нечију кривицу и да изриче казне.
С обзиром на то да се ради о збиља озбиљном нападу на судство, у ком је тужилаштво остало пасивно, да
Подсетићу да је СНС, када је дошло до разрешења око 1.000 судија, обавештавао јавност како је више од 800 тих судија приступило њиховој странци. И то је тада било нормално. Сад су се сви они вратили у правосуђе
ли је бар премијерка показала исто разумевање и за „фрустрацију“којој су изложене судије и позвала неког од њих телефоном?
Колико ја знам – није. Нико није имао емпатију према судијама које „плаћају лопови“.
Поменули сте две опасне реакције: прва је премијеркина, а која је друга?
То је реакција председника Србије поводом обраћања грађанина јавности. У првом делу реченице он је рекао да грађанин није требало тако нешто да каже и то је сасвим у реду и у складу са важећим законом и Уставом. Закон о уређењу судова предвиђа да се забрањује коришћење јавног положаја, средстава јавног информисања и било које јавно иступање којим се непримерено утиче на ток и исход судског поступка. У другом делу реченице, међутим, видимо његов демагошки приступ проблему јер каже: иако је све то истина. Шта је истина? Да судије служе лоповима а не народу? Да су судије на платном списку партија? Да он зна унапред да је неко морао бити осуђен? И ако је све то тако, како онда објављујемо извештаје да смо веома напредовали у обезбеђењу владавине права, када имамо корумпирану грану власти?
Уместо очекиваних пет поглавља, отворена су само два уз поруку ЕУ да неће ићи ни брже ни боље док се не успоставе независност судства и владавина права. Да ли је ово рецепт како се то ради?
Изгледа. Проблем траје већ годину дана, свакога дана се увећава и сада смо стигли до кулминације у којој рушимо независност судства које представља људско право грађана. И морам поново да цитирам Канта, то баш често чиним у последње време: „Када се политика изгради на праву то је позитивно, а када се право изгради на политици то је гнусно”. А ми не само да га градимо на политици, већ га градимо на партијској политици.
Ових дана се спектар оптужби проширио и на судије политиканте. Конкретно, СНС се пита како то чим неки судија оде из правосуђа заврши у врху неке опозиционе странке?
Ако је неко отишао из правосуђа, има своје уставно и људско право да се политички активира. Подсетићу да је СНС, када је дошло до разрешења око 1.000 судија, обавештавао јавност како је више од 800 тих судија приступило њиховој странци. И то је тада било нормално иако су сви они имали судске поступке у којима су доказивали да нису законито разрешени. То су и доказали и сви они су се вратили у систем, па то нико није истакао као проблем. И те судије су сада у систему без проблема, за разлику од оних појединаца који су изашли из правосуђа и придружили се опозицији.
Независно од напада на правосуђе, недавно смо имали још један скандалозан случај у изведби Министарства правде: противно свим међународним правилима извршили смо изручење Турској Курда Џевдета Ајаза. Шта то говори о владавини права у Србији?
Он се дуго налазио у нашој земљи и вођена су два поступка: један за добијање азила и други за екстрадицију јер је осуђен у Турској. Интересантно је да је министарка правосуђа донела одлуку о испоручењу турског држављанина, иако је у међувремену, између судске одлуке и потписа Неле Кубуровић стигла препорука Комитета против тортуре да се то не ради, чиме смо ми постали једна од ретких држава која није поштовала одлуку органа УН. Просто је невероватно шта смо урадили. Посебно имајући у виду да смо били упознати са чињеницом да је Европски суд за људска права у Стразбуру донео одлуку којом је утврдио да је постојала тортура у Турској у односу на грађанина чију смо екстрадицију омогућили. Не могу да схватим образложење министарке да је то потписала јер не постоји домаћи правни лек против одлуке суда. Неко ко је правник и ко самим тим мора да познаје поступак екстрадиције, функционисање међународних правних инструмената и заштиту људских права, не може тако олако потписати испоручење у таквој ситуацији. Мислим да је то кршење међународних прописа, непоштовање одлуке међународног суда и доказ да се владавина права код нас неће баш у добром правцу развијати. Посебно када смо у фази испуњавања захтева из поглавља 23 у којој је једна од четири тачке баш поштовање владавине права.
Када је одбачен део оптужнице против Мишковића, нико није питао да ли тужилаштво можда лоше ради, да ли не уме да прикупи доказе или нема времена да ваљано припреми случај због притисака