НАЈБОЉЕ ОД НАС
Сенке над Балканом
Уједном интервјуу Драган Бјелогрлић себе дефинише као левичара, не неког хипстерског грлитеља стабала који слободно време проводи спасавајући куце и маце, већ као исконског трагача за светом праведним за свакога. Њега, дакле, занимају велике теме и поља деловања, што је став који се лако прелио на цео сценаристички тим Сенки над Балканом. Наиме, свет Сенки јесте свет екстрема. Богаташи су декадентни или бездушно прорачунати преко сваке стварносне мере док остатак друштва готово у потпуности припада не ни полу него четврт-свету сазданом од псовања, курвања и животињског преживљавања. Београдски Бели Руси су, наравно, војно-криминална (ако то није плеоназам...) организација која не полаже рачуне никоме.
У таквом свету, довољно удаљеном од стварности да се готово може разматрати примена термина алтернативна историја (налик Човеку у високом замку Дика Кеј Дика или
Отаџбини Роберта Хариса), дела наш главни јунак, полицијски инспектор са ПТСП-ом Андра Танасијевић. Он је нека врста барбарогенија, човек који решава случајеве мешавином урођеног инстинкта и емпиријског разумевања света у којем постоји – света сазданог од криминално-увлакачке мреже малих личних користи. И онда, у првој епизоди, наш инспектор бива нападнут са две стране. Са једне, то је нови случај који започиње тихим убиством руског свештеника и сасвим гласним, јавним сечењем главе београдске госпође, случај који (одмах му је јасно – инстинкт је то) ће га одвести и шире и дубље него што је навикао.
Други део напада долази у лику новог, младог колеге, образованог у Женеви, странца у сопственој земљи. Да ли би тај млади човек у стварности био толико неснађен или је у питању омиљена српска самопројекција о земљи искрених дивљака који су – мада то ни сами не схватају, толико забављени својом неспутаношћу – ближи идеалу слободе од припадника уређеног, западноевропског света?
Основни проблем је што главни ликови (као ни већи део света којим се крећу) заправо не постоје већ су субјективна визија аутора серије гледе Београда 1928. године и онога уз шта би становник Балкана 2017. године волео недељом увече да проводи време. Хајде да на тренутак застанемо код голотиње која је (уз руску банду кријумчара опијума, природно) многим душебрижницима засметала.
Седамдесете су одавно прошле и у данашњем свету насељеном углавном ПГ-13 жанровским филмовима голо тело (и то голо тело глумице звезде а не некакве статисткиње из другог плана) често служи као знак гледаоцу – сада гледате озбиљан филм, филм за одрасле (видети Атомску плавушу са Шарлиз Терон, као пример глупог филма за паметне људе). Наравно, у разматрању се задржавамо на женским грудима пошто мушка позадина спада у домен „видео си једну и као да си и све друге“а вагине и пениси су и даље табу. Као таква, употреба голотиње је сасвим валидна, међутим, да ли скоро сваки од великих женских ликова Сенки у свом представљању мора да буде обнажен? Занимљиво је приметити да се у српској визури огољавање лика, његово приближавање гледаоцу, у случају мушкарца обавља вербално, псовком која укључује опис сексуал-
ног чина док се у случају жене решава визуелно, телом које исти призива. Тај аспект твори још један лажни слој Сенки над Балканом. Да, у свакој култури (ваљда и у Хомеинијевом Ирану или данашњој Северној Кореји) људи се зверски туцају и обраћају једни другима са непоштовањем, али када се то дешава у свакој сцени драмског дела, не ради се више о приказу света какав јесте већ какав публика жели да гледа.
Што се тиче слободне употребе историјских догађаја и личности, занимљиво би било поредити Сенке над Балканом са серијом Викинзи чији сценаристи као основу имају врло оскудне податке о животима свих тих Екберта и Етелвулфа, англосаксонских краљева из средине IX века, или тек мало мање оскудне о франачким потомцима Карла Великог. Тиме су изазвани да се играју. „Хм, ако за време опсаде Париза Карло Ћелави има двадесетак година, хајде да га учинимо старијим. Тако ће моћи да има одраслу ћерку која ће се из политичких разлога удати за једног од викинга, па ће онда...“. На тај начин прича добија простор да дише док историја – насељена живим, стварним иако фиктивним ликовима – остаје истинита, колико год да су прости подаци напаствовани. Али, ако је то донекле оправдано када се бавите мрачним средњим веком, да ли је и у телевизијској серији смештеној у време у којем је и сама телевизија већ била изумљена? Немачка серија Вавилон Берлин, чија се радња одвија годину дана након радње Сенки над Балканом, за своје ликове има измишљене људе инспирисане стварним чиниоцима историје и, што је важније, духа времена. Троцкисти, крупни капиталисти удружени са разочараним припадницима војске, порнографски филмови згодни за уцењивање, воз који у својој композицији крије вагон руског аристократског злата, дрога, секс и насиље тамо где им је место, немаштина као водиља одлука које ликови предузимају... све то је драматуршки помешано тако да ствара динамично дело које суштински не одступа од историје. Зликовци у Сенкама над Балканом су, пак, домаћи ратни профитер (Гордан Кичић на ивици вишеслојног лика који је остао изгубљен у шмирању – да, ради се о театралној особи али се ствар до краја потпуно отргла редитељској контроли) и немачко тајно друштво Туле (а које, тада, већ није постојало у том облику и било је на путу да се, након доласка нациста на власт, трансформише у групу Аненербе Хајнриха Химлера, широј публици познату из серијала о Индијани Џонсу). Пред крај серије се, са друге стране, формира адхок група позитивних јунака сачињена од наше двојице инспектора, Мустафе Голубића (који је тада пре био страх и трепет у сукобима између различитих бољшевичких фракција него некаква опасност по капиталистички систем какав је у серији), бивших комита... Балканци и, шире, Словени на крају се ипак састају, углавном из интереса али, ипак, и из неког дубљег разумевања Нас и Њих. Необично је, успут, да је тема „Црне руке“изузета иако је један од главних зликоваца човек који је Апису отворио капију двора само да би у даљим годинама био један од његових смртних непријатеља. Чему смештање серије у 1928. годину, осим ако малог бога из машине на крају не користите за оно што вам она пружа? Можда да бисте заголицали его просечног српског гледаоца који ће се осетити паметним зато што зна када се нешто десило (али нема појма зашто се десило, а Сенке... му са Тулама и опијумом могу само направити додатну конфузију у суштинским незнањем измученом мозгу).
Највећа жртва погрешно усмерене игре са историјом заправо је жанр. У једној криминалистичкој серији као велики проблем испоставио се начин на који Танасијевић помера случај унапред. Наиме, не једном његова дедукција дешава се мистериозно, као део временске елипсе, те је гледалац сасвим искључен из игре.
НАндра Танасијевић је барбарогеније који решава случајеве урођеним инстинктом и емпиријским разумевањем
а првом нивоу онога што видимо и чујемо, костими и сценографија резултат су посвећеног рада, али проблеми настају из жеље да серија изгледа скупље него што јесте. Након неколико епизода постаје јасно да је Београд претворен у вестерн град са неколико одлично дизајнираних улица, чиме цео утисак постаје ненамерно клаустрофобичан (то важи и за ентеријере у којима не може бити дубине јер нема новца за исту). Музика је најдискутабилнији део серије. У Вавилон Берлину, када се јави опасност од губљења илузије, изложени смо експресионистичким звуцима какви су подвлачили немачке неме филмове. У Сенкама музика аутора који је звучно украсио и Монтевидео чини супротно, јер није ни музика датог времена а ни квалитетна тема која би у универзалном погледу пратила унутрашње стање ликова, што не значи да се неће наручивати у кафанама у годинама које нам предстоје.
Заправо, све наведено доводи нас до претпоследње сцене прве сезоне и опраштања наших јунака, коју као да је поставио искусни гостујући режисер Шотра. Свака спољашња опасност – иако су силе добра за сада поражене – обрисана је, а јавља се и мотив земље коју напуштају млади и пристојни а у њој остају средовечни и уморни за борбу. Субверзивно? Заправо, ради се о повлађивању причи о усуду Балкана. Је ли, увек је тако било, није проблем у ономе што нам сада неко ради или сами себи радимо, него, ето, куме, шта ћеш...
Шта нам је, куме, чинити ако су Сенке над Балканом нешто најбоље од нас? А јесу.