Трагање за фантомима
Нова књига Јовице Аћина под насловом Сродници (издавач: Лагуна) роман је двоструке потраге у којем се преплићу поступци детективске, али и фантастичне књижевности. Главни јунак, ауторов презимењак, истражује своје порекло, спреман да прихвати све последице тог путовања. Сазнавши да прича води до далеких Пиринеја, он заједно са синовима одлази до Шпаније. Аћин је аутор више од двадесет збирки приповедака и есеја.
Какав прозни свет чека читаоца иза наслова Сродници?
Не знам ни ја о томе много. Не бих да ме сматрате месечарем, и онда закључите да може бити да сам заспао кад сам ту књигу писао. Уз то, ако одмах зна шта га чека, одузимате читаоцу изненађење. Ево, одока, а није немогуће да грешим. Мислим да у роману има хумора, али он је у њему само да бих ја успео да издржим док сам га писао. Оно што ме је болело, трудио сам се да сакријем иза ствари које су ми биле смешне. Има у њему и мистерије, у сенкама које га насељавају. Био сам искрен, нисам се стидео да се отворим и спонтано поверавам, а на тешке ствари да гледам ведрије. Можда роман није слојевит, али је његов глас, рекао бих, попут руске лутке: у њему је још један глас, у овоме трећи. И сваки је промукао. Ипак, роман је лаконог. Кад бих га ја читао, верујем да би ми изгледало као да ходам по води, а не тонем. Свет се у роману промеће у свет свих нас, или у неки фантомски свет. Приповедач у њему најпре тражи своје претке у некој планинској забити. Можда је то само наоко тако. Можда он жели само да се приближи онима који су ту скоро морали да оду из Србије. Моје трагање за прецима и фантомима, повремено неизвесно и напето, постало је пут који желим да делим с другима, и то у тренуцима кад нас историја и свакидашње муке растурају.
Како вам се отворила ова прича?
Било је то давно кад сам случајно добио свој родослов. У његовом проучавању одједном су се јавили елементи који су ме гурнули у бездан између стварности и маште. Нисам пао. Током свих протеклих година, под притиском невоља које су се обрушавале на нас, стално сам се држао на литици изнад тог понора. Прича се претварала у роман и ја као да сам живео само захваљујући том преображају. Помислио сам да свако, да би опстао, мора имати неку своју причу, реалну или фантастичну. По томе су сви људи у сродству. Ако не баш у крвном, онда у фантомском. Моја прича се гранала и стварала загонетке. Преплитала се, у одблесцима, с другим причама. Ко буде читао мој роман, можда ће само читати своју причу с наличја. Притиснут самоћом, да бих те загонетке решио, кренуо сам у потрагу за одгонеткама. Уместо жељених одгонетки, суочио сам се с новим загонеткама, чак смртоносним. Одједном сам у таквој ситуацији препознао не само тајне свог живота него и присуство тајни живота многих других, па и то која би улога клетог писца била у свему томе.
Како видите позицију НИН-ове награде у контексту српске културе?
Ако не бисмо да постоји, кајаћемо се. Ако је прихватамо, опет се кајемо. Али, лично мислим да је боље што постоји него да је нема. Драгоцена је подршка издавачима, читаоцима и домаћем духу романсирања, духу који подстиче креативност без које нам нема спаса.