Атлас телесности
Дејан Атанацковић по свему је специфичан аутор. Познат је као визуелни уметник, који последњих година живи и ради у Фиренци. Познат је и по радионицама заснованим на дијалогу студената и психијатријских пацијената. Управо се радња и његовог првог романа дешава у установи умно оболелих. Они имају задатак да одговоре на питање – шта је Лузитанија? Роман истоименог наслова, у издању Бесне кобиле, пласирао се међу финалисте за НИН-ову награду.
Какав прозни свет чека читаоца иза наслова Лузитанија?
У Лузитанији је, вероватно на свакој страни, присутна понека слика људског тела, чак и када се о телу не говори директно. Вођен сам био идејом о роману као некој врсти атласа разноврсних телесности. У роману многи путници прелазе врло далека растојања. Понекад су то кретања кроз пејзаже сасвим налик људској утроби, било да је реч о подземним тунелима или ходницима фирентинског природњачког музеја. Понекад је тело пролаз или капија. Тело нестаје или се преобличава, а појављују се и многе личности који у себи носе необичну сличност са појединим животињама. А наравно да је тело у основи политичка тема, која се тиче другости, неприлагођености, па и начина на које се неприлагођеност вековима издваја и кажњава. Зато у роману, сред највећег ратног насиља, управо најрањивији, напуштени, некорисни чланови друштва, пацијенти психијатријске болнице, препуштени на милост и немилост туђих ратних амбиција, стварају утопијско друштво, један, рекао бих, врло успешан државни пројекат.
Како вам се отворила ова прича?
Лузитанија је репертоар годинама таложених слика. Рад на роману био је поступак сасвим налик мом уобичајеном раду у области визуелних уметности: уобличавање слика и њихов распоред, често у поступку врло сличан видео-монтажи. Прича се заправо „отварала“годинама, мада су наравно постајали и директни поводи. Најпре позив за учешће на једној изложби посвећеној Првом светском рату, када сам, истражујући причу о Докторовој кули заправо дошао до првобитне идеје романа. Други повод јесте свакако сарадња са фирентинским музејима природних наука, у склопу мојих предавачких активности, односно рада на предмету који се тиче историје представљања људског тела. А наравно да је и сама дидактичка активност један наративни рад, причање прича. Такође, значајан утицај на рад на роману имале су и неке чињенице мог живота, константно кретање између Фиренце и Београда, па и многа друга путовања.
Како видите позицију НИН-ове награде у контексту српске културе?
Свакако је реч о награди која има велики утицај на разумевање шта је то, уопште, српска култура, а надам се да се та култура, шта год били њени оквири, може и мора схватити као нешто у континуираном настајању и променама, а не нешто статично и заокружено. Заправо, мислим да је питање шта је то српска култура, заиста још увек суштински непостављено, премда се поводи за постављање тог питања свакодневно намећу. Данас је потребно одупрети се много чему, понудити другачије, понекад управо супротне идеје, и важно је да постоје „места“у друштву где појединац може да осети да је то могуће. Посебно у друштву у коме се, мање-више одувек, као културни и политички модел намеће неопходност припадања некој интересној групи или макар друштву „истомишљеника“. Чињеница да први роман практично непознатог аутора, мале издавачке куће, може да стекне пажњу какву је стекла Лузитанија наравно да говори у прилог тој награди.