Свет немилосрдног распадања
Данас је среда, дванаести јун, седам сати ујутру. Лежим, потпуно обучен, на кревету и ослушкујем звукове који допиру из суседне собе. Тамо се налази мој отац. Мој отац има Паркинсонову болест и хиљаду пута сам му рекао да седне када пресвлачи доњи веш и хиљаду пута је он обећао да ће то учинити – реченице су којима почиње најновија проза Давида Албахарија. Јунак романа под насловом Данас је среда (издавач: Чаробна књига) преузима на себе обавезу да брине о остарелом оцу, оболелом од Паркинсонове болести и добија прилику за још један, последњи поглед у његову душу. Током заједничких шетњи по Земунском кеју и малих кућних разговора, отац почиње да говори о деловима сопствене прошлости који су његовом сину били мало познати. Из жртве Резолуције Информбироа, како га је одувек замишљао, отац се у његовим очима преображава у послератног комунистичког џелата, што баца ново светло и на дотадашњи живот целе породице. Аутор близу четрдесет књига, добитник НИНове награде за Мамац 1996. године, описује свакодневицу једне болести и поставља питање да ли се болест и срећа могу заслужити. Могу ли злочини да се пониште или да застаре…
Какав прозни свет чека читаоца иза наслова Данас је среда?
Иза привидног мира и баналне констатације о времену које припада календару, читаоце очекује свет немилосрдног распадања. Све се у свету ове књиге распада а највећи део тога се, нажалост, не обнавља. Неке традиције су очигледно осуђене на одумирање, некима преостаје још времена за трајање, али хук промене – попут звука сваке револуције – незаустављив је и сви на крају постају његови покорни следбеници. То је свет за који се не може рећи да је привлачан, али читаоци немају другог избора осим да му се препусте, те да покушају да олакшају терет приче и себи и јунацима књиге. Читање је нека врста искупљивања и једино на тај начин могу и читаоци и књижевни јунаци да нађу неку меру олакшања.
Како вам се отворила ова прича?
Да би се нешто отворило, нешто мора да се затвори. У мом случају све се затворило реченицом „Никада нећу видети Рио“. Ужас те реченице јесте у томе што одједном претвара свет у нешто за шта више не можемо да будемо сигурни да постоји. Наш свет постаје свет који се сужава и који прети да постане страховито тежак када се сажме на једну једину тачку.
Како видите позицију НИН-ове награде у контексту српске културе?
НИН-ова награда представља једaн од најпоузданијих водича кроз свет српског романа. Она је једина награда у нашој средини која ужива подједнако поштовање у свету читалаца и оних који учествују у стварању књижевних дела. Међутим, чини ми се да стварни потенцијали ове награде нису искоришћени у пуној мери. Она би заправо могла да послужи као пропагандно средство за много више романа него што то сада чини. Довољно би било временски распоредити кругове избора тако да више романа добије пажњу медија и критике, па самим тим и читалаца. То би био знатно компликованији систем него што је сада, али би, у крајњем исходу, доносио више користи и писцима и издавачима и читаоцима.