Гласови који страховито пате
Зовем се Соња. Имам једну причу. Причам. Требало би завршити то. Свако буђење губитак. Мање нас остане. Не би требало спавати. Причам о свом неспавању, несањању. Како се нисам будила јер нисам имала из чега, одакле – пише на корицама дела Сребрна магла пада (издавач: Партизанска књига). Срђан Срдић аутор је два романа, две збирке прича и колекције есеја. „Усред мрачне визије људске природе“, бележи у поговору Иван Радосављевић, „налазимо и просторе разоружавајуће нежности: у темељу пресудно важног мотивационог низа стоји прича о родитељској љубави.“
Какав прозни свет чека читаоца иза наслова Сребрна магла пада?
Свет у ком је начелно питање како језик ради. Шта ради, ако уопште нешто ради, да ли нешто може да учини, да произведе. Историјски, наше поверење у језик је било несагледиво у цивилизацијским размерама. Слике, значења, емоционалност, знање; било је нужно да све буде верификовано језиком. Чинило се да бисмо без језика страховито патили, без могућности да се искажемо. Јунаци у роману, гласови, страховито пате. Мушки глас, мање присутан, пати у аутоизолацији. Он се одрекао комуникације као изворног духовног принципа на ком је организовано људско друштво. Женски глас, онај чија је књига, покушава да каже све о свему, поверава се, преиспитује, труди се, истрајава, жели да буде музика. И остаје. Свет романа је онај у ком се ова два гласа сусрећу, а тај сусрет производи тескобу, и производи одсуство спавања и снова, и производи неиздрживу тугу и страхове, и производи љубав. То је чист свет. Желео сам да произведем леп свет, свет заснован на најлепшем језику који знам.
Како вам се отворила ова прича?
Имао сам идеју, хтео сам да напишем роман. Почео сам да правим нацрте. Отишао сам у Албанију да радим. Онда се испоставило да не знам ништа о том роману који сам хтео да напишем. Готово ништа. Да сам недорастао његовој структури и његовом језику, али и његовој централној замисли. Нисам довољно читао да бих написао такав роман. Напустио сам ту идеју на неодређено. Месецима после тога уследио је један чудан, епифанијски моменат. Схватио сам шта би требало да радим, о чему да пишем. Јавила се непријатна дилема, да ли би књижевност требало да говори баш о свему, баш на све замисливе начине? Раније нисам имао таквих дилема, књижевност је деловала као простор неограничене слободе. И решио сам. Две године сам писао. О жени и човеку који траже језик. О човеку који би да поправи оно што не може да се поправи. О кукавичлуку, узмицању, предаји. На крају, о жени која тражи оно што би могла да живи. Жени која је као злато.
Како видите позицију НИН-ове награде у контексту српске културе?
Српска култура је много тога. Не бих се упуштао у опсервације које су толико опште. Много тога не знам, не познајем, не желим никада да сазнам, немам времена, никада га нећу имати. НИН-ова награда је добра, она допушта књигама да поживе, важно је да књиге живе. Мени је важно, не кад су моје књиге у питању. Њих сам написао и добио онолико уживања колико сам заслужио. Важно је да књиге живе у свем ужасу који иначе постоји.