Хлеба па игара
ИРАН ИЗМЕЂУ СОЦИЈАЛНИХ ПРОТЕСТА И АМЕРИЧКИХ ПРЕТЊИ ПОНОВНИМ УВОЂЕЊЕМ САНКЦИЈА Обични Иранци тренутно имају ургентније бриге од рушења режима. То је само један од разлога зашто је погрешно последње догађаје тумачити у чисто политичком кључу као што то чине
Нова година није добро почела за Иран. Протести широм земље започети у последњим данима 2017, иако кратког даха - замрли су већ у првој јануарској седмици, мада не пре него што је у њима страдало двадесетак демонстраната и припадника снага реда - јасно су указали на растуће социјално незадовољство у земљи, додатно подстакнуто управо обелодањеним владиним програмом мера штедње. Као што је талас репресије који је уследио - масовна хапшења учесника протеста (просечна старост: 25 година) и, посебно узнемирујуће, наводи активиста за људска права да су три демонстранта, приведена у техерански затвор, тамо под неразјашњеним околностима преминула - демонстрирао како, упркос извесним слободама које допушта, режим у основи остаје алергичан на све што макар и само индиректно доводи у питање његов легитимитет.
Притом, за разлику од тзв. Зелене револуције из 2009, када су милиони Иранаца, пре свега из урбане средње класе, на улице изашли сумњајући у регуларност председничких избора, и када је незадовољство било усмерено на конзервативце и клерикалну врхушку, ови протести, који су највећим делом окупили припаднике нижих социјалних слојева (док се средња класа махом држала по страни), показали су да нерасположење у широким масама и те како постоји и према реформистима које предводи председник Хасан Рохани. Ако се либералнији, просперитетнији слојеви иранског друштва с правом опиру ригидности и милитантности једног полутеократског поретка, и они мање образовани и слабије ситуирани с ништа мање оправдања траже објашњење зашто им, две године од укидања доброг дела међународних санкција, то није донело очекивани бољитак.
И то је нови момент у последњим протестима: како у тексту за Project Syndicate указује и Хасан Хакимијан, директор лондонског Института за Блиски исток, овог пута су се на мети народног гнева, неуобичајено, нашли и реформисти, који на тако нешто нису навикли. У Исламској Републици се уобичајило да реформисти буду ти који незадовољство грађана каналишу у обећање боље будућности, али многи Иранци, посебно млади, данас изгледа сумњају да Рохани може да донесе просперитет и умеренију вер-
зију исламистичке владавине од оне коју нуде његови конзервативни ривали, примећује Хакимијан. „Протести су ослабили иранске реформисте одузимајући им монопол на наду и уносећи раздор између неолибералне политике владе и њене амбиције да придобије већу подршку јавности. Реформисти такође ризикују слабљење својих позиција у корист конзервативних лидера који играју на карту чврсте руке“, пише он.
Јавила се, додуше, сумња да није случајно што су протести на којима ће бити извикиване пароле против Роханија кренули баш из Машхада, града који слови за кључно упориште конзервативаца; односно да су неки од формалних и неформалних центара моћи у Ирану, сви у рукама конзервативних снага, ти који су иницирали протесте како би подстакли нерасположење грађана према реформистима. Али за то нема доказа. Како су се протести ширили земљом, тако су на њима могле да се чују и сасвим другачије пароле - рецимо оне у којима се тражила глава конзервативног врховног вође, ајатолаха Алија Хамнеија, па и такве којима је призивана рестаурација монархије срушене револуцијом 1979. Рекло би се на основу тога да су протести ипак били хетерогени по карактеру и да нису усмеравани по вољи једне политичке опције. Али зато нема недоумица око тога да је незадовољство грађана - животним стандардом, социјалним неправдама, корупцијом... - аутентично.
Две године од укидања међународних санкција уведених због развијања нуклеарног програма (које не треба мешати са засебним санкцијама које су углавном западне земље Ирану уводиле с другим образложењима - због развоја балистичких ракета, подршке тероризму, мешања у послове земаља у региону, кршења људских права...), иранска економија и даље бележи тек скроман напредак. Привредни раст је 2016. био висок, према подацима ММФ-а 12,5 одсто, али само због наглог скока извоза нафте након укидања санкција, да би већ 2017. био сведен на 3,5 процената. Земљи у прилог не иде то што је цена нафте на светском тржишту ниска, а изостао је и очекивани масовни прилив страних инвестиција. Инфлација је и даље релативно висока, 10 одсто, мада Роханијевој администрацији припадају заслуге за то што је током свог првог мандата значајно смањила у односу на време док је на месту председника био некомпетентни тврдолинијаш Махмуд Ахмадинеџад, када је била и 40 одсто.
Највеће разочарање је, ипак, то што није дошло до пада незапослености: она износи 13 одсто, али је међу младима много већа - по званичној статистици 29, незванично и до 40. То би био поразан податак за сваку земљу, али је у Ирану, чија је популација млада (више од 40 одсто становништва је узраста између 15 и 34 година), то посебно велики проблем. Незапосленост је, приде, највећа међу онима с факултетским образовањем, посебно међу женама; број студенткиња у односу на мушке колеге на иранским универзитетима расте, али учешће жена у радној снази је једва 15 одсто, мање него пре десет година, наводи Хакимијан.
Иранци, према томе, тренутно имају ургентније бриге од рушења режима, што је само један од разлога зашто је било погрешно и тенденциозно последње догађаје интерпретирати у чисто политичком кључу као што су то с подједнаким ентузијазмом ових дана радиле како иранске власти (с часним изузетком самог Роханија) тако и заинтересовани страни актери.
Ирански званичници су тако, уз предвидљиво терцирање из Москве, у протестима одмах препознали страно, пре свега америчко мешање, по препознатљивој матрици оптужујући демонстранте да су страни плаћеници (на прорежимске демонстрације очекивано нису имали примедаба); амерички званичници су - управо доливајући уље на ватру оваквих интерпретација - давали отворену подршку демонстрантима у борби за циљеве који ови себи уопште нису поставили, будући да на протестима јасно формулисаних захтева није ни било; а председник Доналд Трамп је на не нарочито увијен начин наговестио како би та подршка могла да уследи и у виду директне америчке интервенције.
Ту објаву пропратио је иначе проливањем крокодилских суза над туробном судбином „великог иранског народа“- којем би ових дана америчке санкције могле да буду поново уведене уколико исти тај Трамп одбије да продужи важење више привремених изузећа из режима казнених мера које је, након потписивања споразума о ограничењу иранског нуклеарног програма из јула 2015, увела администрација његовог претходника Барака Обаме. Због отпора на који је споразум с Ираном наишао у Конгресу, Обама је, наиме, морао да пристане на компромис: америчке санкције против Ирана нису неповратно укинуте, него је председник дужан да се на сваких 120 дана изјашњава о продужетку важења њихове суспензије. Уколико Трамп одбије да потпише продужење важења тог изузећа, санкције ће моментално поново ступити на снагу.
Председник је исто тако законски обавезан и да се сваких 90 дана изјашњава о томе сматра ли да се Иран придржава слова нуклеарног споразума. После преузимања дужности прошлог јануара у прва два наврата током 2017. тако је поступао и Трамп. Но, будући да је још у предизборној кампањи обећао америчко иступање из споразума, у октобру је одбио да тако уради, с образложењем да се Иран не придржава духа споразума, те да и даље ради на стицању нуклеарног наоружања. Тада је почео да тече и законски рок од 60 дана током којих је Конгрес могао да отвори расправу о „поправљању“споразума, али конгресмени ту могућност нису искористили; то је вероватно требало схватити као поруку да у највишем законодавном телу не гаје председников ентузијазам за иступање из споразума, али та порука, наравно, до његове главе није допрла.
Сада је, средином јануара, поново време да се таква потврда да или ускрати; почетком ове седмице још није било јасно очекује ли администрација и даље да Конгрес преузме свој део одговорности и у новом двомесечном року ипак разматра статус споразума, или ће Трамп овог пута ствар у потпуности преузети у своје руке. Али шта год да у наредних неколико дана буде саопштено из Вашингтона, то готово сигурно неће ићи у прилог смањењу напетости у односима с Техераном. С обзиром на Трампов став о споразуму, реално је очекивати да ће се - упркос снажном противљењу других земаља потписница: Кине, Русије, Велике Британије, Француске и Немачке Америка до средине идуће седмице за још који корак приближити повлачењу свог потписа с тог документа.
Ако на крају таква одлука и уследи, мада сама по себи неће значити пропаст споразума, његова реална и симболична важност без САД као једне од земаља потписница неминовно ће бити умањена. То би, даље, дало додатни подстицај Израелу и Саудијској Арабији, који од доласка Трампа још интензивније него иначе на све начине (и с лимитираним успехом) раде на сузбијању иранског утицаја у региону, да то чине још експлицитније и провокативније него досад. После чега би логично било очекивати ирански одговор на то. Па амерички одговор на тај одговор. И тако редом, док све не оде дођавола.