Ђулићи и Немањићи
Шта нам, бре, ово, направише Немањићи!? Разводе се бракови, раскидају се кумства, а докони пензионери за гуше се хватају по парковима уместо да се држе шаховских партија. Ееј, да Немањини синови говоре данашњи дорћолски! Бре, Гордане Михићу, бре, тебра, шта ти би!? Мада, знао сам, још, пре снимања Немањића, шта ће бити. Елем, звали ме на кастинг и узели ми и број кошуље и панталона и ципела, вероватно, да будем нека маркантна Немањина удворица. И, одмах сам им рекао да у Немањићима могу да будем само неки богумилски старац кога после Сабора у Расу пале на ломачи. Тако сам, сам себе, избацио из Немањића пошто богумила у серији нема. Али, ево, вољан сам да Гордану Михићу уступим, без икакве накнаде, моје богумилско житије о Сави, које је писано јужносрбијанским средњовековним језиком. Јер, пази, бајо, својевремено сам мојим житијем обмануо Ивана Ђурића, знаменитог византолога, његову мајку Ивану, универзитетску професорицу, а академик Сима Ћирковић је, на неком симпозијуму, тврдио да је мој рукопис, заиста, апокриф из немањићког времена. Црногорски патријарх Дедејић је, бре, откупио педесетак мојих житија!
Или: ако шеф државе, после двадесетак година, враћа у школску библиотеку Змајеве Ђулиће и Ћулиће увеоке, није ли онда, сасвим очекивано, да се у Немањићима говори дорћолским сленгом ДРАГАН ЈОВАНОВИЋ
Дугогодишњи колумниста НИН-а
Него, ајд, мани језик, Михић се грдно огрешио и о богумиле. У првој епизоди Немањића, он у једној реченици прелази преко те кобне српске несреће сводећи је на „сукоб са богумилима“. А Немања је, брале, побио трећину становништва своје државе, у бројкама, око двеста хиљада старовераца и богумила. Овако, Немањићи, са дорћолским сленгом, завршиће у неком РТС „контејнеру“.
Бајдвеј, све ово је цар Душан могао да чује од босанске богумилске властеле која му се приклонила да их штити од римског папе. И да ли вам је сада јасно зашто је Душан Силни шутнуо римског папу у дупе, а овај га је, брже боље, отровао. Бајдвеј, богумили су и манастир Хиландар сачували од „гашења“када су вајни замонашени немањићки православци побегли после Косовског боја за Дубровник и Венецију, на челу са хиландарским игуманом Герасимом, иначе, рођеним братом Вука Бранковића.
К. Г. Јунг, мој гуру из Швице, смешка се благонаклоно: „Лако је да се размећеш тајним знањима када улазиш у Ватиканску библиотеку, као у кафану! А, прикопчан си на Борхесову астралну библиотеку где су ускладиштени сви рукописи, па и они из Александријске библиотеке“!
Биљана ме у петак послала у Земун на Рибљу пијацу, тек да мало оладим главу. Ах, Земун, мој несуђени родни град. Кломпарам по Земунском кеју и тамо, код Венеције, кличем: „Мунзе конза“! И сам одговарам: „Ваистину конза“! Код једног Бобана купим сома од два и по килограма, па, ајд, назад за престоницу. И успут рачунам - колико ли сам књига прочитао у животу? Четири хиљаде!? Или, можда, више? Из цегера се копрца покојни сом, бајаги транжиран. Неће, ваљда, и он да васкрсне? И, ту се, не знам зашто, сетим мог Алека, његовог предизборног спота у коме, после двадесет година, враћа Змајеве Ђулиће и Ђулиће увеоке својој разредној која га, шатро, грди. Ту се себнем; да ли је могуће да су Ђулићи последње што је читао? Добро, фрља се мој Алек све чешће, цитатима великих људи, чупа их однегде, па их, одокативно, тура и где треба и где не треба.
Него звали ме на премијеру Легенде о Коловрату. Да ли то Путин, опрезно, на мала врата, враћа Русе старој вери? Јер, чујем да је он задужио око хиљаду руских академика да почну озбиљно да се баве претхришћанском историјом Русије.
А моја Црна чантра ли, чантра: „Ако шеф државе, после двадесет година враћа у библиотеку Ђулиће, како онда очекујеш да, данас, неко претресе до гаћа Немањиће? Бојим се да ће ови Немањићи завршити у неком ‘контејнеру’ РТС-а“.