Хроника најављеног шовинизма

СЛУЧАЈ ОМИЋ

Могло се, и пре него што је званично одиграо прву утакмицу за Црвену звезду, предвидети да Алена Омића, словеначког кошаркаша рођеног у Тузли, део „навијача“(групација делије), неће дочекати с хлебом и сољу. Мало ко је, међутим, могао претпоставити да ће „добродошлица“бити зачињена примитивним шовинизмом кроз транспарент истакнут на утакмици са Олимпијакосом на коме се младом играчу поручује: „Шиптар, Хрват, Балија, нису моја братија“, алудирајући на његову муслиманску вероисповест. То што је дворана у огромној већини стала на Омићеву страну, нимало не ублажава осећај срама и понижења.

Али, ако је овакав поступак хулигана био очекиван, нимало није очекивано да се клуб не огради од скандалозног поступка и тако стави до знања да је уз свог играча. Ни од званичника се, осим Ане Брнабић, нико није огласио, па се намеће питање да ли се ради о страху од самих хулигана или власти која хулигане користи као једнократну пешадију за прљаве послове? Није тајна да већ дуго траје сукоб председника Звезде Небојше Човића и Андреја Вучића и да управо онај део трибине који је вулгарно вређао играча бојкотује утакмице кошаркашког клуба од почетка сезоне. Тако је било све до доласка Омића и атинског Олимпијакоса. Можда у том наративу лежи и објашњење зашто је млади Тузлак постао колатерална штета борбе за примат у клубу.

Није ли се онда смислено запитати како ти исти хулигани немају ништа против Мохамеда Бена из фудбалске секције, као што нису имали ни против Елмедина Кикановића, Омићевог земљака из Тузле, пре неколико година члана кошаркашког тима?

Зато је можда најбољу дијагнозу читавог случаја изрекао Владимир Цветковић, некадашњи генерални секретар фудбалског клуба - „Да није било Хрвата и муслимана не би било ни Барија“, подсећајући на време када је Звезда била фудбалски шампион Европе и света.