Крај утопије
Невоља са реализацијом сценарија који је препун крвавих и сурових сцена јесте у томе што је карикатурална стилизација непримерена мрачном „либрету“текстописца
Нико више не верује у утопије! Стога, данас је теже на уметнички начин убедљиво, поготово приповедачки, промишљати такве концепте, што лепо видимо и из овог технички перфектно реализованог стрипа, не само због ограда које ћемо нешто касније изнети. Сама прича је, у суштини, антиутопијска. Наиме, овде све и полази од тренутка када је једна утопијска заједница већ у кризи, током радње почиње да се распада, да би на крају доживела свој неминовни епилог. Због актуелне ситуације у земљи и свету, многи површно закључују како је разочарање ове врсте новијег датума, а сигурно не старије од пола века. Но, фрустрираност немогућношћу реализације праведног друштва је много старијег датума.
Није чудно што су открићем Новог света идеалисти били одушевљени. Већ у седамнаестом, а поготово у осамнаестом и деветнаестом веку, похрлили су у Америку и у забитима оснивали своје комуне. Неколико таквих је и овде добро описано, и кроз занимљиву радњу уверљиво дочарано.
Књига Братство је „интеграл“, што значи да у себи садржи више од једног уобичајеног стрипског албума, то јест неколико заокружених прича које чине целину вишег реда. Овде се ради о две сторије једнаке дужине: Књига 1 и Књига 2. Свака има по 54 табле. Суморни сплин са елементима фантастике прожима обе.
Псеудоаутентични предговор „Џозаје Ворена“, наводно написан у Бостону 1872. по распаду једног од таквих колектива, меша факте и фикцију. Подаци о путу утописте Роберта Овена и његовог „земаљског раја“углавном су истинити, али Нова Хармонија се у стрипу претвара у Ново Братство у Индијани 1863. које предводи алтруиста Роберт Макорман. У току је и грађански рат, а завист, злоба, неиживљене лидерске склоности, халапљивост и остале особине људске природе доводе до сукоба и неизбежног трагичног растурања те утопијске творевине.
Да ли због утицаја јапанских манги или склоности цртача, иначе несумњиво врхунског умећа, ка „дизнијевској“новој стилизацији, тек невоља са реализацијом сценарија који нема ама баш ниједног хумористичког дијалога, а препун је крвавих и сурових сцена, укључујући и силовања, јесте у томе што је карикатурална стилизација апсолутно непримерена мрачном „либрету“текстописца.
Не бих посебно наводио колористу Сеђаса, да он одиста није обогатио ово колективно дело. Његове боје, не само да у потпуности прате контурне цртачке поставке Мунуере, већ и, колико то бојење уопште може у оваквим случајевима, импресивно доприносе утиску читаоца о озбиљности целе приче, упркос поменуте гротескне стилизације. У ствари, без овако успешне надградње бојењем, стрип је готово незамислив.
Но, и поред свега, драматична, чак трагична сторија која је ликовном нарацијом предивно испричана на 128 страница великог формата, између корица тврдо повезаног, у пуном колору савршено одштампаног издања (АМД Систем, Земун) делује као модерни Дизнијев цртани филм који обрађује реалистички наратив. Присетимо се, на пример, анимираног Тарзана.
Бранислав Глумац је, као и увек до сада када се бавио француским стриповима, одлично, са потпуним разумевањем тренутка у којем се нека радња одиграва или расположења у којем се лик налази, превео ово замашно, прелепо издање.