ИЗБОРНЕ ПОУКЕ И ПОРУКЕ
Зоран Стојиљковић
Не може престоница да се притисне кацом страха и дисциплинује као Пећинци. Као и синдикати у Немачкој, гласаћемо на основу понуђених програма, али и интегритета оних који би требало да их реализују, јер знамо колико се ружичаста изборна обећања разликују од суморне, корумпиране, па и криминализоване постизборне стварности
Политичари у Србији, након наслеђених разорних ефеката рата и санкција, као и огромне уложене - и протраћене - протестне енергије грађана, или нису били свесни, или су се управо окористили чињеницом да капитализам и демократија истина иду заједно у пакету, али не и неконфликтно руку под руку.
Најгоре по нас је што су управо они и њихови тајкуни од поверења и постали нова капиталистичка класа – често без икаквих социјалних скрупула.
Или су опет сервилно посредовали у претварању Србије у забран за јефтина добра и радну снагу за несметану експлоатацију. Често и о трошку нас као пореских обвезника.
Лаковерни грађани и грађанке су хтели више слободе и квалитетнији живот, а не баш више капитализма. Сем можда оног нордијског – хуманог, „народног“.
А добили смо управо његову наказну, периферијску и балканску варијанту, у којој је доминација корпоративног капитала филована са ендемском, системском политичком корупцијом и партијским запошљавањем и клијентелизмом. Праксом у којој су партијски комесари и комесарке извршили јуриш на позиције у јавном сектору и окупирали државу. Наравно и онако успут,
монополизујући простор економије и политике, суспендовали демократију у повоју - тек проходалу и још у пеленама. Све очитије смо у зони владавине, игноранције, бахатости и примитивизма.
Свако ко мисли својом главом, а ми у Независности припадамо тој групи, добро зна да пристојног живота и достојанственог рада нема без отворених, професионалних медија, равноправне изборне утакмице и система у коме на то ко ће бити на листи ми грађани утичемо бар приближно колико и партијске врхушке.
Упитајмо се, какав ће бити карактер и снага закона и правила игре ако се она доносе у скупштинама које су се, уместо да буду храм демократије и аргументоване расправе, изродиле у провинцијско вашариште на коме статисти декламују наручене поруке и реплике? Без трунке духа дијалога и толеранције.
Предстојећи избори у Београду – „Битка за Београд“, имају велику и симболичну и ону опипљиву, материјалну вредност и значај. И и те како нас се тичу - радили ми у комуналном предузећу, клиници, факултету или правосуђу…
Шта тек рећи о свима онима који се без легалног посла суочавају са свакодневном драмом преживљавања?
А ако су избори важни и притом још и неизвесни, не треба их пропустити. Искуство нам говори – подаништво и слепа послушност не доносе ништа – осим пуког преживљавања.
Ко држи престоницу држаће и Србију, јер Београд, ипак, нису Пећинци да се притисну кацом страха и дисциплинују тек тако лако. У Београду, ипак, има шанси да се чује наша порука и наш глас.
Наши ставови се знају – груписаћемо их, као и наше колеге у Немачкој по областима - контролним тачкама и на основу њих направити упитник са не више од десетак кључних питања. Сви сте позвани да учествујете у изради овог демократског теста.
Питања ћемо поставити изборним такмацима. Процењиваћемо понуђене програме, али и професионални и лични интегритет и учинке оних који би требало да их реализују.
Град припада својим грађанима и они треба да одлучују о изградњи објеката и намени улица, тргова и јавних простора.
Но, Београд нису само локална питања – стандарда и квалитета живота грађана, ма како она била важна. Ко хоће да успешно води Београд мора да зна и шта ће са укупним правима грађана, одрживим запошљавањем, образовним системом, здравством, културом, науком, пензијама и пензионерима… Али и великим привредним системима. Кандидате ћемо пропитати шта би они урадили са Електропривредом Србије, Телекомом, или коме мисли да подаре наш ПКБ?
Уместо празнословља, демагогије и медијске сатанизације политичких ривала као алибија за недостатак идеја и решења на горућа питања, хоћемо озбиљне аргументе и разлоге за, рецимо, форсирану приватизацију градских комуналних предузећа. Тражимо гаранције да неће бити нетранспарентног давања у концесију или преузимања послова градских предузећа кроз фамозна јавно приватна партнерства, којима, по правилу, следе отпуштања запослених – и то оних из производње и намештање уносних послова својим политичким и пословним клијентима.
Захтевамо јасан рок и гаранције за потпуну професионализацију менаџмента и укидање в. д. стања као идеалног модуса за држање људи у стању сервилне послушности.
Ко може да орочи обећање и пружи гаранције да ће уместо подобних медиокритета на кључне позиције долазити најталентованији, који нам одлазе из земље, а да им нисмо пружили шансу?
Да ли се неко од изборних актера сећа још радничког акционарства и учешћа у подели профита и сме ли и уме да понуди њихов одрживи модел?
Знајући добро у којој мери се разликују ружичаста изборна обећања од суморне, корумпиране, па и криминализоване постизборне стварности, најважније нам је да видимо ко је спреман и да обећано социјалним дијалогом претвори у контролисани договор са могућношћу провере и (нужне) измене у току мандата.
Какви им буду одговори, ако их уопште и буде, тако ћемо их третирати и тако ћемо и гласати.