ВОЂЕ ПЛАЋАЈУ ЦЕНУ КАД ПАДНУ С ВЛАСТИ

ЖАРКО КОРАЋ

Проблем код ауторитарних вођа какав је и Вучић, јесте ужасно деструктивна атмосфера за друштво. Таквој врсти лидера цена се успоставља када падну с власти, а за друштво док је на власти. То је трагедија са више чинова

Од 1990. имали смо као политичке лидере Милошевића, Ђинђића, Коштуницу, Тадића и сада Вучића. По оцени психолога Жарка Кораћа једино су Вучић и Милошевић ауторитарни, Вучић чак ауторитарнији од Милошевића. О томе зашто Србија бира Вођу, ко су ти људи који гласају за укидање личне слободе и достојанства, да ли ће Србија због страха скупо платити љубав према чврстој руци, за НИН говори Жарко Кораћ, бивши потпредседник Ђинђићеве владе.

Како се и где зачиње ауторитарни менталитет?

У породици, с неприкосновеним ауторитетом оца који може увек да вас казни без образложења, с којим не можете да водите нормалан разговор. То је доминантан тип породице у нашем друштву. Тако да ми производимо оне који ће по том обрасцу прихватити ауторитет без довођења у сумњу онога што он тражи или што говори. Сам појам ауторитарне личности увела је у науку једна група истраживача у Немачкој тридесетих година прошлог века, такозвана франкфуртска школа. Код нас лидера, због структуре личности која се врло рано формира у породици, доживљавају као пројекцију симболичког оца. И Вилхелм Рајх је имао за тај тип човека посебну аналогију, звао је то карактер бициклисте. Он се сагиње према онима изнад себе а гази оне испод, као педале на бициклу. Тако је и у фирмама, директору нико ништа не сме да каже. Имате то и на универзитету. Код нас се студент не усуђује да се побуни због неправедне оцене. Кажу му, немој, биће горе, узеће те на зуб.

Тај став производи вођу?

Производи „непогрешивог“вођу. Вођа је све. И ни за шта се не буните.

Ево, Шешељ је сада свог сина довео као посланика у парламент, и нико се не буни, иако то није уобичајено у Србији.

И Дачић најављује наследника на политичкој сцени, свог сина, Вучић каже да ће изабрати политичког наследника. Каква је то држава Србија постала?

То имате у Кореји, где је унук лидера Северне Кореје лидер. То није чак ни Стаљин радио. Ја се не окрећем онима који то раде, већ онима који то прихватају. Свако може да покуша да се наметне као лидер, али је питање коме се то допада и зашто за то гласа. Мој одговор је не само структура породице, већ и делимично економска ситуација, имамо плату просечно најнижу у региону, људи су уплашени да је не изгубе, и што се често заборавља, још је свежа успомена на рат. Људи се боје да не буде горе. Проблем код свих ауторитарних вођа какав је и Вучић, јесте ужасно деструктивна атмосфера за друштво. Последица тога је цинизам већине становништва. Људи су тако бескрајно цинични да исмевају и непобитне ствари, не верују никоме, и сматрају да цео политички систем треба укинути. Друга последица је анксиозност, људи су напети, нервозни, незадовољни. Свађају се у продавници, у редовима… Лоше расположење, неверица, јер ви не одлучујете ни о чему, лидер вас третира као крпу и непрекидно застрашује. Он каже ако си добар, ћутиш и говориш што ја тражим и мислиш како ја тражим, све ће бити у реду. Оног секунда када поставите питање мимо дозвољеног долази до распада система, ужасна агресије, људи пролазе кроз медијски линч. Чак ни 90-их нисмо имали овако систематско линчовање људи. Сада, свако ко мисли да се бави политичким радом, мора да се спреми на линч, да ће се писати о

његовој породици, да ће се износити најмонструозније лажи о вашем приватном животу. То је батина са којом барата режим. Већина медија су батина режима. Иако то нису медији, већ идеолошки билтени.

Економија одређује степен демократије?

Не верујем у дефиницију о хомо економикусу, да је човек пре свега економско биће. Целокупна историја 20. века показује да човека одређују пре свега његови ставови, интересовања на која помало утиче економски и друштвени положај, али много значајније васпитање, систем вредности који се прихвата у породици, искуства породичних односа док је човек млад. Грубо речено, породица производи будуће социјалне робове, без жеље за променом. Истина је и да живимо у друштву које историјски нема демократско устројство, то не значи да од њега треба одустати. А данас да предложите укидање политичких странака многи би рекли, „па у реду, шта ће нам, ионако не ваља“. Није тачно да су све странке исте, чак ни на нивоу површне опсервације. Понашамо се као да нам не треба политички плурализам. Такву изјаву у Западној Европи нећете чути. Код нас чак и образовани људи пишу шта ће нама странке када сви краду. Без директне аналогије, није Хитлер направио Немце нацистима, него су Немци већ имали неке ставове и очекивања па се родио такав лидер.

По мери нације?

Тако је, исто као код нас. Само, однос је обрнут. Људи се опсесивно баве личношћу Хитлера, не баве се личношћу Немца који је за њега гласао и подржавао га до слома Немачке, одустао тек када је Немачка била уништена. Ајде ми мало да се позабавимо нашим

просечним гласачем и грађанином, шта он жели, зашто му не смета лидер који виче на новинаре, прети им, „знам ја ко сте ви, све знам о вама“! Какве су то реченице?! Када вичеш на новинара који је представник јавности, демонстрираш своју моћ, неко мора да те заустави. Ако неће, видећеш шта је цена тога.

Мислите, која је цена за новинара?

Не, него цена за друштво. Рачун за то увек се испостави друштву. А таквој врсти лидера, цена се успоставља када падну с власти. То је трагедија са више чинова. Био сам на власти и увек сам говорио да је лако доћи на власт, само, требало би размишљати како ћеш сићи с власти. Хоћеш ли моћи да идеш улицом и да се не бојиш да уђеш у кафану да вечераш а да ће ти неко прићи да те пљуне. Цена се за лидере испоставља када падну с власти, а за друштво док је на власти.

Како грађанима рећи да постоје закони који их штите и кодекси, зашто се ни не позивају на њих, већ толеришу власт која се прави мртва када су закони који их штите у питању?

Постављате кључно питање. Наравно, нећемо моћи биолошки мењати грађане, нити да их увозимо, сами ћемо морати да се изборимо за демократске институције. То иде тешко и споро. Али ако новинари на конференцији коју сви гледају, значи пред очима јавности чију масовну подршку би могли да задобију, остану и не кажу ништа а колега им је извређан, морамо поставити питање солидарности. Не могу ја као грађанин да штитим новинаре од њих самих. Ја знам како су изгледале седнице Владе у време Ђинђића, па и Живковића. Било је незамисливо да неко виче на вас или вас чак вређа, противно људском достојанству.

Какви су то министри и потпредседници Владе који трпе увреде и даље седе у тој влади?

И они су кључ овог проблема, њихово прихватање таквог односа.

Они ће бити путоказ за младе? Покретаће их само лични интерес?

Сваки човек дефинише свој пут кроз живот. Има моралних људи и неморалних. Та прича да сви у Србији краду је одвратна лаж. У овом друштву већина живи тешко и упркос томе држи се одређених моралних принципа у свакодневном животу. Тврдња да прилика чини лопова је нетачна, лопова чини недостатак моралних и етичких кодекса и морамо га се гнушати и то показати.

Зашто већина која се држи моралних и етичких кодекса гласа за власт неморалних?

Зато што су у ауторитарном систему заштићени, никакву одлуку не доносе. У том систему када се установљава кривица, само је један крив. Немачки народ после Другог светског рата би рекао „па, за све је крив Хитлер и ових његових најближих пет сарадника“. Просечан Немац је говорио „ја немам појма шта се догађало“, „нисам знао да су убијали Јевреје“… зато је постављено чувено питање „а где је твој сусед“. Питали су: „Па, добро, јеси ли се бар у једном тренутку упитао где је нестао твој сусед Јеврејин? У реду, ниси знао за логор, али где је, где је отишао, на годишњи одмор? Где?“Иста ствар је овде. Сутра, окривиће лидера за све. Ерих Фром је у некада врло популарној књизи код нас то назвао, парадоксално, бекством од слободе, јер људима је тешко да одлучују о својој будућности, пре свега због избегавања одговорности за те одлуке. У демократском систему мораш да преузмеш одговорност за одлуке које доносиш, за кога гласаш, и да сносиш последице свог избора. Велики проблем демократских система је тип личности који треба да буде његов носилац. О томе се ретко говори, као да демократски политички систем постоји независно од људи.

Са психолошког становишта, која је то тачка када људи устану и побуне се, када руше и газе њихова права или достојанство?

Тренутно, једна странка доминира политичким животом, и труди се да оствари монопол. Потпуно неприхватљиво, све друге проглашава за издајнике, штеточине, криминалце, бандом… Та странка хоће медијски, кадровски монопол. И то је трајна карактеристика српске политике од 19. века, да не идеализујемо систем који смо имали у Краљевини Југославији. Велике сличности постоје. Добио сам власт, сада ћу да је искористим до краја. То је катастрофално схватање власти, историјски гледано. Код нас се власт не види као привремена, већ трајна. Али, питате када долази до побуне? То није лако одредити – замор лидером, свест да се нерешени проблеми гомилају, све слабији ефекти политичке пропаганде… Ако не живите у диктатури, а ње у Европи срећом нема, и ауторитарни лидери и политички системи на њима засновани, нестају на изборима. Али то може да потраје. Мене много више брине што је наш политички говор, пре свега заслугом власти, постао криминализован. Вратили смо се на оно давно за опозицију: држи банду! Једном од лидера опозиције Саши Јанковићу су прикачили чак да је убица.

Опскурно, с обзиром на то да га оптужује власт, која тврди да је судство независно, стога могу да му суде, само да је тврдња тачна?

Они то само говоре. Важно је не бирати оптужбе да елиминишеш било какву политичку опозицију. Ми смо у овом тренутку, иако то тако формално не изгледа, најближи једнопартијском систему коме власт и тежи.

Али рећи ћу вам шта увек утиче да се људи побуне. Вероватно се питате зашто се власт, пре свега медијски, тако сурово обрачунава са својим критичарима који су малобројни? Не делује логично. Иако само мали број људи изражава сумњу у одлуке власти, док остали ћуте, они су катализатор незадовољства већег броја људи, ево као ваш НИН. Јер иако већина ћути, многи међу њима ипак имају сумње. Они виде оне који се супротстављају, и временом се охрабре да проговоре. Зато власт ућуткује сваког. Врло ретко промене и побуне иду одједном, то је процес у којем се власт круни и све више људи сумња у то што она ради. Тај процес може да траје дуго, али и краће.

Како се догоди да се након века откако су жртве пале за радничка права сада прихвата задато стање у ком се радници тлаче?

Србија никада није имала јак синдикални покрет, он подразумева високо развијену индустријску земљу.

Врло ретко промене и побуне иду одједном, то је процес у којем се власт круни и све више људи сумња у то што она ради. Тај процес може да траје дуго, али и краће

Зато је мобинг радника свеопшти?

Све ја то знам. То је зато што је привреда у катастрофалном стању и приватници могу да се иживљавају до миле воље јер људи се боје да изгубе и то радно место. Ми немамо велике индустријске области као у Европи. Био је то Крагујевац, и ту можете да нађете радника у трећој, четвртој генерацији, али код већине видећете да му је, ако не отац, онда деда био земљорадник. Веома је тешко развијати демократске институције у сељачкој земљи без такве традиције. Није немогуће, али је тешко. Демократија у модерном схватању те речи углавном је настала у високоразвијеним индустријским земљама: не зато што потцењујемо сељака, него зато што је радник у другачијој позицији. Сељак је још увек прилично економски аутохтон, не зависи ни од кога па ни од државе много, мада се то убрзано мења. Радник није власник фабрике или фирме у којој ради. Он мора да се бори за своја права.

Ви тражите еволуцију свести. Али, она ће се догодити. Србија је у овом тренутку конфузно друштво, неке ствари се мењају набоље, а неке нагоре. Није лако дати дефиницију нашег друштва

Када председник виче на новинара који је представник јавности, он демонстрира своју моћ и неко мора да га заустави. Ако неће, видеће шта је цена тога

сада. Постали смо велика сиротиња, просечна плата је чак 150 евра нижа но у Црној Гори. Србија улази у низ пројеката који имају више пропагандни карактер, као Београд на води, јер чак и да га направе, то нема значаја ни за Београд, ни за Србију, јер то су пословни простори и станови. И то је пример како се понаша ова власт, која доноси одлуке без икакве претходне расправе, ревизије урбанистичког плана. Неко је донео одлуку и на основу ње руши цео кварт. То је слика овог друштва.

Одакле толики страх и ћутња о стварима које нас се тичу?

У Србији је после „Олује“било око 700.000 избеглица, са присилно интерно расељенима са Косова, избегли су чинили скоро 10 одсто становништва. Шта мислите какву то атмосферу ствара у друштву када тако много људи остане без све своје имовине, посла?

Зашто нас, с обзиром на прошлост, тај страх не обавезује на додатну опрезност и казну за оне који су били одговорни за рат и последице? Наградили смо их, и сада су на власти поново? Или, постоји време када кажеш - доста са страхом?

Не постоји лимит страха. Ви мислите да постоји лимит страха и када дође до неке количине од тог тренутка поступате другачије. Човек може само да се плаши све више и више. Бојиш се да не будеш избеглица, да не избије рат, док истовремено шире теорије завере како Запад хоће да те уништи, тај Запад који те већ бомбардовао, док постоји нека митска сила, Русија која ће да те брани и храни, иако је то потпуна фикција. Не правим аналогију, али одговор би био оно што је урадио немачки народ, или већина народа који су пролазили кроз историјске кризе и из њих покушали да извуку поуку. Да не понове своје грешке. Немамо

никакав критички однос према непосредној прошлости… Ми немамо као друштво никакав одговор шта се дешавало деведесетих година сем митова и теорија завере. Странка одговорна за ратове, СПС, данас партиципира у власти са истим људима и још се поноси својом прошлошћу.

И правда чак и убиство премијера?

Адвокат, сада на листи СПС, Тома Фила каже да би Звездана Јовановића требало бранити као Гаврила Принципа. Човек који то каже је из партије одговорне за кланицу коју смо прошли. И СПС се није оградио, нити изјаснио, јер рачуна да ће добити гласове бирача који то мисле. Србија има врло озбиљан проблем, никакав биланс из ратова и те политике није извукла. Овакве изјаве то потврђују. Парадокс, Ђинђић је више веровао у српски народ но сви националисти који су дошли после њега. Веровао је у способност народа да промени мишљење. Сам Ђинђић је увек доводио у питање ауторитете и зато велики део Србије није могао да га прихвати. Веровао је, можда погрешно али храбро, да ће грађани када почну да живе боље почети да подржавају политичке идеје просветитељства у које је веровао. Покушао је Србију да промени, није успео. Убили су га да му то не дозволе. Убили су га зато што је био способан и упоран да без обзира на огромне препреке у томе успе.

Рекао је - Србију нећете зауставити. Зар не мислите да је Србија враћена неколико корака уназад?

Србија је у низу области враћена неколико корака уназад, али неће бити заустављена. Знате шта, наши животи су кратки а живот једног народа и државе је веома дуг. Али без обзира на то, не бих потцењивао могућност промена и на краћи рок. Сумњам да је ово друштво у стању које ће трајати следећих 20 година. Неће. Имате младе људе који су тренутно без посла, не значи да су престали да се образују, прате науку и уметност колико могу. Срећом, интернет им у томе помаже. Истина је да тешко живимо, постали смо мрачни, али неће то довека. Не може се ништа трајно зауставити, па ни Србија, јер још је давно грчки филозоф Хераклит рекао да се све непрекидно мења.

Не може се зауставити наш пад?

Дефиниција живота је поглед у будућност. Не знам да ли ће изгубити власт на београдским изборима, можда многима ова власт која нам прети и манипулише медијима још увек изгледа лепо, али полако почиње њено трајање да се приводи крају. Седимо у згради факултета док разговарамо и када видим те младе људе око мене, заиста видим бољу будућност Србије. Али људи још показују несигурност, страх од промена, и зато им одговара ауторитарни вођа. Опозиција је део те исте слике. Људи када су најнесигурнији, када имају најнижи стандард живота, боје се да изгубе посао, нажалост, најмање су склони промени. Упркос ономе што сам раније рекао, то не потцењујем. Најконзервативнији сте када сте најрањивији.

Имамо на делу квазипатриотску власт, Вулина као министра војног, позивао је у рат, сам није мобилисан, чак није ни служио војску а салутирају му официри?

У прошлој влади у Шпанији гледао сам снимак министарке одбране, била је у осмом месецу трудноће, већ јој се спустио стомак…

… Није служила војску, то је та веза са Вулином?

Не мора министар да служи војску… У већини европских држава војни рок више није ни обавезан.

… Ако је жена? Стајете у одбрану Вулина?

Боже сачувај! Вулин је доведен да каже оно што Вучић не жели. Он је његов алтер его. Или, како би Јунг рекао, његова сенка. А то што говори Вулин, веома је штетно за Србију, у томе је цео проблем. Али можемо да видимо шта је у глави Вучића. Вулин је иначе потпуно одбојан већини грађана због блиске сарадње са Миром Марковић и његове политичке прошлости, и доведен је по принципу апсолутне лојалности вођи. То је цинично коришћење људи и има, нажалост, за последицу карактер потцењивања војске. Припадник војске, официр, дуго се школује, прошао је озбиљно образовање и обуку, немојте да мислите да он све ово не види, а потцењивање официра може да буде дугорочно веома опасно.

Где онда показујемо одговорност за наше државе, Дачић је час забављач, час тамо где се преговара о територији и животима?

Мотив који је водио састављању владе у којој је много некомпетентних људи и незналица је, по мом мишљењу, нека потиснута деструкција, да би се демонстрирало грађанима како то изгледа када Вучић више није премијер. Од свих влада последњих година ова деструктивна има најмање способних људи и то је лоше за све нас.

Вероватно се питате зашто се власт сурово обрачунава са ретким критичарима, као што је НИН, кад већина ћути. Па плаше се да ће се и други временом охрабрити