ПРАВДА ЗА МИШКОВИЋА
Небојша Нешовановић
Било чији лични анимозитет, укључујући и председника државе, према било коме, не сме утицати на поступање администрације. Правда коју тражим односи се искључиво на грађевинске пројекте које власник Делте планира, а за које га администрација опструира
Владавина права и правна држава је толико понављана фраза у политичким говорима да има ефекат амбијенталне буке. И овај текст би се претворио у амбијенталну буку уколико бих на смислен и политички коректан начин писао о важности владавине права и правне државе за општи напредак Србије. Уместо тога, рећи ћу тако да ме сви чујете, на начин како то до сада није речено – тражим владавину права и правну државу, тражим правду за Мирослава Мишковића!
Да се разумемо, овде не пишем о судским поступцима који се воде против дотичног. Правда коју тражим се односи на грађевинске пројекте које г. Мишковић планира и најављује дуже времена, а за које га администрација опструира.
Утисак је да је Мишковић у политичкој немилости и да од његових пројеката нема ништа док је тако. Истовремено, више је људи у Србији осећало емпатију према Немачкој војсци 1944. године него према Мирославу Мишковићу данас. И баш због тога морамо да одвојимо битно од небитног.
Небитна је харизма или допадљивост дотичног, вредност пројеката, број запослених, друге оптужнице/суђења, износ плаћеног или утајеног пореза и његова улога у политичком животу земље. Било чији лични анимозитет, укључујући и председника Републике, према било коме, укључујући и Мишковића, не сме утицати на поступање администрације. Правна држава је када можете бити и омражен и у политичкој мањини, а опет рачунати и на право и на државу као да сте најбогатији или да сте председник.
Чему лијем сузе док остали кличу „има правде“(или Бога/председника)? Укратко, ово задовољство нас кошта. Правна држава се ипак „сипа у трактор“. Случај г. Мишковића је познат инвеститорима и говори им више о Србији од Дуинг Бизнис листе Светске банке. А када отерате институционалне инвеститоре остају вам само они други. Ти други, опортунисти, инвестициону прилику траже у магарцу са ногама дубоко заглављеним у блату. Проблем је што тај магарац није ни г. Мишковић, нису ни политичари, већ грађани чији квалитет живота зависи од висине месечних примања. Ето прилике да и г. Мишковић каже „има правде“.
Други проблем је што се шаље погрешна порука и администрацији и јавности. Обрачун који се перципира као лични, води се државним ресурсима. Ако може председник државе или Владе због личних анимозитета или интереса да тражи нешто на шта нема право, због чега то исто не би могла било која теткица на шалтеру, полицајац или лекар? Ако особа са највише формалне власти у земљи има потребу да прекорачи то највише што му је дато, не можете забранити теткици њено право на чоколаду или полицајцу на хиљаду динара.
Тражим правду за Мишковића иако знам да је то немогућ захтев. Да ли ће г. Мишковић добити могуће, милост власти, значајно је само њему. Да ли можемо имати правну државу када сви, од теткице на шалтеру до председника државе, желе више власти и „закона“у својим рукама од владавине закона? Сврха освајања власти или рада на шалтеру је одувек била та власт и „закон“у сопственим рукама.
Отклон ка владавини права је питање суштинског друштвеног заокрета а не питање појединца, председника или неке политичке партије. Веровање и нада да ћемо на изборима наћи решење за наше друштвене проблеме је, нажалост, само илузија постојања лаких решења. Има правде.