ПРОШЛОШЋУ У БУДУЋНОСТ
Михаило Гајић
У Данској и Холандији, које су у европским оквирима велики пољопривредни произвођачи, тај сектор ствара мање од два одсто БДП-а. И у њима производња и запосленост почивају на индустрији и услугама, па био био преседан ако би Србија успела да се развије уз помоћ аграра
Пољопривреда је наша развојна шанса! Наша пољопривреда може да храни пола Европе, а храна у Србији здравија је од оне у иностранству јер немамо ГМО! На овакве и сличне изјаве можемо често да наиђемо у медијима или разговорима. Пољопривреда у Србији заиста може да буде много ефикаснија и продуктивнија, али да она може бити шанса за развој српске економије само је мит.
Мит о пољопривреди као адуту за убрзани економски развој веома је раширен, и то најчешће код људи који немају пуно додирних тачака са њом. Тако једно скорашње Либеково истраживање међу студентима показује да њих 63 одсто верује да је пољопривреда развојна шанса за Србију. Да ли пољопривреда у Србији може да напредује, да буде боља и продуктивнија? Наравно. Али ово није чаробни рецепт за економски развој. Погледајмо само Данску или Холандију, земље које имају значајан пољопривредни сектор, са високом продуктивношћу и извозом – пољопривреда чини мање од два одсто њиховог БДП-а и запошљава исто толики удео радне снаге. Чак и у Пољској, која има високу стопу запослености у пољопривреди, овај сектор чини тек 2,4 одсто БДП-а. У овим земљама које су у европским оквирима велики пољопривредни произвођачи, доминантно највећи део запослености и производње лежи у индустрији и услугама. Уколико би Србија успела да се развије само уз помоћ пољопривреде, то би био својеврсни историјски преседан, јер су се све остале земље развиле уз помоћ индустрије и услуга. Са друге стране, пољопривреда у Србији креира 10 процената БДП-а као и део сировина за прерађивачку индустрију, а запошљава скоро 18 одсто запослених, рачунајући и помажуће чланове домаћинства.
Један од пратећих митова јесте да је развој пољопривреде могућ без технолошке револуције, које су присутне још од када је човек почео да се бави узгојем биљака и стоке. Ово је напослетку омогућило да се избегне малтузијанска клопка недостатка хране за растуће становништво. Вероватно најважније иновације биле су синтетисање азота из ваздуха - за производњу вештачких ђубрива - и зелена револуција за коју је њен творац Борлауг добио Нобелову награду за мир 1970. Технолошка револуција данашњице огледа се пре свега у процесу генетске модификације. Иако за сада не постоје несумњиви докази о шкодљивости ГМО хране по здравље људи, Србија је једна од ретких земаља која је у потпуности забранила производњу и промет ГМО производа. Ово не само да онемогућава Србију да постане чланица Светске трговинске организације, што је обавезни корак пре чланства у Европској унији, већ и смањује конкурентност домаће пољопривреде. Ако не можете да за исхрану свиња користите јефтину сојину сачму од ГМО соје, свињетина ће бити скупља, што ће се одразити на више цене хране, али и сировина, што ће имати негативне последице на прехрамбену индустрију. И поред тога, српска свињетина није ништа здравија од друге, јер се још увек користи вакцина против свињске куге са живом, па је због тога њен промет забрањен у ЕУ.
Као приказ успешности српске пољопривреде често се наводи суфицит трговинског биланса – из Србије се континуинирано годинама више извози пољопривредних производа него што се у њу увози. Међутим, ово није последица високе конкурентности српске пољопривреде (када се упореди вредност извоза по хектару или пољопривредном газдинству, Србија се налази на зачељу Европе), већ последица ниске куповне моћи становништва, што ограничава увоз. Када би се потрошња квалитетнијих пољопривредних производа - цитруса и тропског воћа, квалитетне кафе и кондиторских производа, те специјализованих прехрамбених производа као што су скупља вина или сиреви - приближила оној у другим европским земљама, трговински суфицит у пољопривреди би ишчезао.
Унапређење пољопривреде сигурно јесте могуће, али очекивања да ће помоћу пољопривреде Србија успети да се развије и достигне успешније европске земље нису утемељена. Поред пољопривреде, неопходно је да се развијају и сектори индустрије и услуга, што отежава лош привредни амбијент у земљи.