НОВИ ДУЕТ ЗА СТАРА ВРЕМЕНА
Жарко Пуховски
Вучић и Китаровић су се упорно понашали као да је 1996, те они, а не Милутиновић и Гранић, започињу нормализацију поратних односа, као да се од тада заиста ништа није догађало између две државе и нације. Све то омогућено је неукусним слуганством „медија“с обе стране
Премда то нитко није (отворено) тражио, Александар је Вучић у Загребу (јавно) обећао да ће увести „мораториј на теме из прошлости“(барем са службене српске стране). Тиме се, хоћеш-нећеш, понајприје признаје да је политичка номенклатура на обје стране своју инспирацију за сукобе налазила у прошлости (што су углавном сви знали; многи су чак и уживали у тому), али истовремено се даје до знања да се (и овај) проблем може ријешити напросто добром вољом моћника.
Баш се о тому - више о моћницима, но о доброј вољи – заправо и радило за Вучићеве посјете Загребу. Двоје се је предсједника упорно понашало као да је 1996, те они (а не Гранић и Милутиновић) започињу нормализацију поратних односа, као да се – свим успонима и падовима унаточ – отада доиста ништа није догађало између двије државе – и нације. Њихово пребивање у осебујној иначици реалности, коју су сами измислили, омогућено је, дакако, неукусним слуганством „медија“с обје стране (са занемаривим изнимкама).
Бриљантно бесмисленим ријечима Колинде Грабар Китаровић: „договорили смо се да ћемо разговарати“, сажета је та оприземљена метафизика почетка (који, заправо, долази на крају читавога једнога
мукотрпног раздобља). Почетак је, дакако, одређен персонално - садашњи ће дует, наводно, учинити оно право, што сви други, ранији, ето нису били у стању. А посебна је улога актуалнога пара у тому што одлично одговарају националистичким приповијестима двију страна.
Вучић је, с хрватске стране гледано, идеални кандидат за тај почетак, јер је истовремено недвојбени моћник с „оне стране“и политичар с јасним недостацима четничке прошлости, која, његовим неукусно патријархалним изврдавањима насупрот, нема никакве везе с породичним насљеђем (није четништво генетски преносива болест, него с његовом службом код Шешеља);
Грабар Китаровић је, са српске стране мотрено, подобна баш зато што је немоћна, јер - за разлику од Вучића – не може надићи уставна ограничења своје функције, али, опет, и зато што је изабрана на јасној реторици противљења сурадњи „у регији“, што се интимизирала с радикалном, протусрпском десницом, противила кориштењу српских чоколадица, итд.
Обоје би, дакле, требали напустити своју прошлост „у име будућности“(у Загребу медији, међутим нису обома приступали једнаким аршином; од Вучића су – с правом – тражили одрицање од изјава старих двадесетак година, од Грабар Кита- ровић – с кривом – то нису тражили за, додуше, мање агресивне, али недавне изјаве). Но, битно је за националистички контекст нешто друго. Србија је хрватскоме национализму потребна као извор (барем потенцијалне опасности). Данашња је Србија, поражена у рату, заостала у европским интеграцијама, с половином хрватскога животног стандарда, у односу на Хрватску објективно слабија но икада, али Вучић то – за дневнополитичке потребе, барем - компензира својом политичком статуром. И сам ју додатно напухава обзнањујући да је могао (преко Пуповца) спријечити доношење једнога закона у Хрватској, али ето, у доброти својег срца није то учинио. Ипак, остаје: Хрватски сабор, барем дијелом, овиси о политичкој интервенцији из Београда.
Слабост Колинде Грабар Китаровић ствара пак (површни) дојам изједначености двију страна; остане ли се на искључиво међународноме плану (иако је Вашингтон очито и на њу утјецао) притом није посве лако разумјети мотиве с којима је српскога колегу позвала у посјет. Као што је Вучићу – уз симпатије Вашингтона и Брисела – важно и питање скорих београдских избора, Грабар Китаровић, супротстављајући се моћноме Пленковићу, покушава бити важним чимбеником у хрватским политичким играма (за сада прије свега унутар владајуће ХДЗ, али с наредним изборима на памети). Начелно, хрватскоме је национализму потребна и слика домаће слабости е да би „опасност с истока“била увјерљивија.
Наравно, хистеризирања у поводу прошлости бит ће и даље, реални проблеми неће бити ријешени, слиједи нови чин договора о преговорима, можда и нови пар прекограничних плесача политичкога танга, али међусобно дохрањивање национализама остаје, на жалост, константом.