Глад у години суше
БЕРЛИНСКИ ФИЛМСКИ ФЕСТИВАЛ
Филм "Довлатов", рађен у копродукцији Русије и Србије, сасвим је добро прошао првих дана Берлинала, а једнако добро се и штанд наше земље представио на маркету. С друге стране, неки наслови у пратећим програмским целинама, показали су се више него интересантним
Филм "Довлатов", рађен у копродукцији Русије и Србије, сасвим је добро прошао првих дана Берлинала, а једнако добро се и штанд наше земље представио на маркету. С друге стране, неки наслови у пратећим програмским целинама, показали су се више него интересантним
Ово је ипак највећи фестивал филмова – прва је реченица недељног издања Берлинер моргенпост, којом ове новине описују фестивал у свом граду, али и његову позицију у свету филма. И у много чему јесте у праву. У кризној години по седму уметност, Берлинале може да одахне. С једне стране, политичке и друштвено ангажоване поруке које у последње време, активније но икада раније, филмаџије широм света емитују као својеврсни вапај за правом, правдом и једнакошћу, за Берлинале нису ништа ново. Од почетка овај фестивал, први високе А категорије у календарској години, био је пре свега позорница за политичке гласноговорнике, који су тражили правду путем покретних слика. Рећи у Берлину данас да су права жена, расних, сексуалних или верских мањина актуелна, више је но смешно. То што је Холивуд покренуо лавину за једнакост тек лане, за то се Берлин залаже деценијама уназад. У том смислу, овогодишње издање није ни по чему посебно. Берлинале је и даље полигон за политички активизам, што у јавном дискурсу што путем филма. Колико је у томе већ поодмакао остатку света, толико с друге стране, међутим, у смислу квалитета филмова, нових естетика, поетика и аутора, Берлинале доследно прати проблеме свих других кинематографија и фестивала – проблеме изналажења добрих, оригиналних и свежих наслова и имена.
И то је и те како било видљиво већ првих дана, кроз главни такмичарски програм фестивала. Трагајући за филмовима сродних тема о, махом, положају појединаца или маргинализованих група у окрутном свету, било да је у питању време садашње, прошло или заборављених епоха, компетиција Берлинала у првим пројекцијама далеко је од очекиваног, чак и испод просека. Испод просека су и оцене светских филмских критичара, који филмове у такмичарском програму рецензирају свакодневно у часопису Скрин. Готово да ниједан филм није прешао оцену три, са пуним правом. Тешко је описати неке филмове, који просто као да траже објашњење због чега су, изузев наметнуте теме о угрожености и угњетавању, у такмичарској селекцији.
У том смислу и у таквој групацији, заслужено је, већ трећег дана Берлинала, одскочио филм Довлатов, руског редитеља Алексеја Германа млађег, у коме главну улогу сасвим коректно игра млади српски глумац Милан Марић, у својој првој великој и уједно првој интернационалној улози. Филм је онирично лутање кроз свет поезије и списатељства у доба репресије, смештен у неколико новембарских дана 1971. године, и испричан из угла младог неоствареног песника који проживљава кризе у покушају да се асимилује са системом, који га из познатих разлога не прихвата. Прича из другог плана, исткана је пригушеном динамиком приповедања. Притисци које су писци тог времена трпели, дати су кроз чулни доживљај, посебно ефектно у дугим вешто кореографисаним кадровима, где се њихово лутање у друштву приказује у неколико сталежа тог времена. Главна замерка критичара у Берлину био је сувише сериозни тон, који је филм Довлатов учинио превише херметичним и нимало комуникативним са широм публиком, осим са фестивалском. И у томе су у много чему у праву. Но редитељ Алексеј Герман млађи, син чувеног руског редитеља, свакако је био и остао доследан својој визији и тенденциозан у намери да сторију о друштвеној репресији, исприча у интроспективној драматуршкој интонацији. Каже да, с обзиром на то да је ово скуп филм јер је у питању стилизација епохе, није било нимало лако продуцентима да нађу финансијска средства за његову реализацију. Али то што су постојали људи као што су песници о којима је филм снимао, за њега је била више него довољна да се за њих избори. Довлатов је особени споменик њима, који су сву славу доживели тек након смрти, док за живота нису имали ни приближно појма о томе колико ће једног дана постати познати и глорификовани. Довлатов, посебно.
Филм, чија је следећа пројекција на предстојећем Фесту, рађен је у копродукцији Русије, Пољске и Србије, одакле су учествовали продуцентска кућа Art&Popcorn Мише Могоровића и Филмски центар Србије, који је сада већ традиционално, врло успешно представио и нова српска остварења на свом штанду, на европском филмском маркету у сали „Мартин Гропијус“, недалеко од центра збивања на берлинском Постдамер плацу. Игром случаја, филм Довлатов и друго остварење из Србије, краткометражни анимирани филм Untravel (Непутовања) Николе Мајдака млађег и Ане Недељковић, имали су премијере у различитим програмима у исто време. Но, на самом штанду, важило је више него велико интересовање за ову интригантну анимацију, једнако ангажовану као и њихово раније дело Rabbitland. Дан касније, приказана је рестаурирана и дигитализована копија филма Кад будем мртав и бео Живојина Павловића. Према речима Бобана Јевтића, директора Филмског центра Србије, ова година судећи по Берлиналу је више него значајна за домаћу кинематографију: „Србија је већ трећу годину врло присутна на најзначајнијем европском филмском маркету и чини нам се да је то присуство све запаженије. Остварили смо бројне контакте, направили доста договора, очекујемо да ће се резултати врло брзо видети“, изјавио је Јевтић. А колико је интересовање било велико, свакако је показао и пријем ФЦС, одржан у берлинском клубу SilverWings, који је угостио више од 600 гостију.
Берлин је место за гламур. А овогодишње као и свако издање показало је да гламура без Холивуда, ипак, нема. Свака част кинематографијама, посебно оним малим, које доспеју до програма Берлинала, али увек се најпре прича и препричава која је звезда прошетала црвеним тепихом испред Берлинале паласта. Ове године понуда је била оскудна, но ипак задовољавајућа. На отварању, прошетале су Оскаровка Тилда Свинтон и актуелна претенденткиња за исто признање Грета Гервиг, које позајмљују гласове анимираним јунацима у филму Острво паса Веса Андерсона. Само дан касније, женски крици су доминирали вриштећи име Роберта Патинсона, и даље младог
Ким Ки Дук је аутор тако јединствене поетике, да је тешко сместити га у неки програмски оквир
глумца, који се након улоге у комерцијалном серијалу Сумрак окренуо ка ауторским и уметничким пројектима, у покушају да се докаже пре свега као глумац. Често, то му и полази од руке. Али ове године на Берлиналу, није се баш прославио. Критика је лоше оценила његов најновији филм вестерн жанра Дамсел, који се од свих досад приказаних филмова у такмичарском програму, са оценом тек преко један, најслабије котира. Но, Патинсон је упоран у тражењу ликова у којима може да разигра свој глумачки потенцијал и да се удаљи од тинејџ звезде. Тако нам се и учинило када смо случајно налетели на њега испред хотела Хајат, у центру Берлина. Група девојака стајала је упорно по не баш тако топлом дану, чекајући да се у неком тренутку он појави. Патинсон је изашао из аута и пришао са наочарима за сунце, деловао је тако стидљиво и повучено, као неко ко нимало не ужива у слави. Изгледао је као да једва чека да сва та гужва прође. Рутински је потписао неколико слика које су му урлајуће обожаватељке натурале. Са осмехом који није одавао одушевљење, направио је и неколико селфија.
И колико год да критика сматра да је Дамсел залутао у компетицији фестивала, један други вестерн приказан у главном програму, ван конкуренције, прошао је далеко боље. Светску премијеру доживело је остварење Black 47 (Црно 47), насловљено по години глади која је покосила становништво у Ирској средином 19. века. Редитељ филма Ленс Дејли ту премису користи више него паметно и неочекивано, у форми осветничког вестерна. Бивши војник, повратник из Авганистана, враћа се у родно село где сазнаје да му је мајка умрла од глади, брат обешен, а већина људи које је познавао протерана. Преостала му је сестра, која са децом живи у трошној кући, у којој се крије од репресивне британске власти, у ликовима богатих земљопоседника. Очекивано, сестра и деца остају без крова над главом, замрзнути у хладној зими. Уместо емигрирања у Америку, војник се одлучује на крваву мисију освете, против свих који су у тој репресији учествовали. Но, авај, ситуација тек почиње да се компликује онда када власт пошаље против осветника њему сличног војника, оптуженог за друго убиство, не знајући да су њих двојица заједно ратовала. И ту почиње права борба за правду с једне стране и личну част с друге, док се лешеви нижу у смењивању што ори-
У Профилу као и у Црвенкапи, девојка улази у шуму, с тим што је та шума сада интернет
гиналних што клишеизираних сцена, које ипак воде ка логичном али очекиваном разрешењу.
Публика Берлинала ипак је већ одавно навикла да се другачији увиди у савремену филмску продукцију заправо налазе у програмима као што су Панорама или Форум или Генерације, који ове године врве од динамичних филмских садржаја. Рецимо, руски редитељ Тимур Бекмамбетов, који се више од деценије неуједначено креће од забавних фантазија попут Ноћне страже, преко занимљивих акција као што је Тражен, до небулоза попут Абрахама Линколна, ловца на вампире, сада прави велики заокрет. Његов најновији филм Профил рађен је по роману француске новинарке, која већ неколико година живи у илегали. Разлог због тога је фатва, коју је против ње покренуо џихадиста Абу Билел, са којим је 2014. године ступила у контакт преко Фејсбука, да би он од ње само неколико дана касније тражио да пређе у ислам, оде у Сирију и постане његова супруга! Представљајући му се као Мелоди Нелсон, млада новинарка бива понесена идејом да је пред њом сензационална прича, и велика прилика да открије праву страну личности једног терористе. Наравно, тиме себе увлачи у читав сплет ужаса, које је касније и објавила у књизи У кожи џихадисте, по којој је филм настао. Преместивши радњу приче у Лондон, Бекмамбетов је читав филм реализовао путем Скајпа, где Мелоди Нелсон, кријући свој профил иза лика Дизнијеве принцезе, ступа у дубок и замршени однос са џихадистом, који током тих пар дана познанства наводно показује своју нежну природу, што ће њу за тренутак омести и навести на одлазак на Далеки исток. За Бекмамбетова, оквир филма је реалистични егзистенцијални хорор. Њему нису потребна чудовишта и митска бића да би испунио све матрице жанра. За њега, место на коме се хорор развија јесте сам интернет и опасности које друштвене мреже носе. Невероватно је колико добро написана прича може да буде жестока, а да ниједан лик у филму, ниједног тренутка, физички не ступи у контакт са другим. И није нимало случајно што је за профилну интернет фотографију новинарке узета Дизнијева принцеза, а за лик терористе глава лава. Бекмамбетов користи истиниту причу како би на посве модеран начин реинтерпретирао бајку о Црвенкапи. И у овом филму, као у бајци, девојка улази у шуму, с тим што је та шума у овом случају интернет. Можда је и свесна шта је ту чека, али узбуђење шта све може да открије још је веће и привлачније. И тако, девојка наилази на вука. Он је моћан и привлачан, но да ли му треба пружити руку? Бекмамбетов нас зналачки држи на самој ивице столице до последњег кадра, када и сам неумитно поставља питања која се и у оригиналној бајци намећу – ко ту греши и због чега? Шта девојчица тражи сама у „шуми“? Да ли је у праву она, која вуку поставља клопку или вук, који има природан нагон да је поједе… Далеко најбољи филм у новијем опусу овог руског редитеља до сада.
Није лоше прошао ни Ким Ки Дук. Тај корејски редитељ чију филмографију, захваљујући једнако и Фесту и Ауторском фестивалу, с пажњом пратимо од филма Пролеће, лето, јесен, зима и…пролеће, сада је у Берлин донео најновије остварење још чуднијег наслова – Људи, простор, време и људи! Као што и наслов сугерише, као и његов први филм тако је и овај подељен у наведене целине, у којима прича причу о – чему другом него – мрачној страни људске природе. Радњу смешта на брод, који испловљава из луке са најразличитијим слојем становништва. Ту су и политичари и насилници. И уметници и интелектуалци. И млади и стари... Они крећу на краћу пловидбу, но могућност да се неки од њих приближе политичару који треба да се кандидује на председничким изборима, прави велику поделу међу њима што – као што би свако и очекивао од Ким Ки Дука – тек води ка суровом насиљу. Али ни ту није крај. Након те ноћи, посада и путници брода ће се, по буђењу, суочити са несхватљивим: брод више није на мору, а није ни на земљи. Брод је високо у орбити, изнад земљине површине! Како и зашто се то догодило, никоме није јасно. Могућност да се брод врати на земљу, не делује оптимистична. А хране има за свега неколико дана… С обзиром на то да су све силеџије на броду на његовој страни, политичар одлучује да изгладњује преостале путнике, док они уживају у намирницама, свесни и сами да неће још дуго ни они живети... И ту Ким Ки Дук распаљује машту онако како сам он то уме и може. Тешко је и незахвално препричати шта ће се све до краја филма одиграти. Чињеница да је то била једина пројекција тих првих дана после које је завладао мук у сали, говори више од речи. Јер Ким Ки Дук је аутор тако јединствене поетике, да је тешко упоредити га са било ким, а камоли сместити га у неки програмски оквир. Само зато, очито, филм Људи, простор, време и људи нашао се у програму Панорама. Ми бисмо рекли потпуно незаслужено. И неколицина других критичара, који су га похвалили, сложила би се са нама. Но, као што смо већ констатовали, сви други програми су, и ове године, били храбрији од главног такмичарског, који ипак мора да подмири и акцентоване фестивалске теме и захтеве комерцијализације коју намеће црвени тепих. Зато и јесу, нимало случајно, управо теме глади доминирале у години суше у уметности филма.