ВЕЛИКИ ТРИЈУМФ ПРОПАГАНДНЕ КРАЉИЦЕ
Геополитика Олимпијаде
Четири нове дисциплине укључене у програм, сноуборд „биг аир“, мешовити парови у карлингу, масовни старт у брзом клизању и такмичење мешовитих тимова у алпском скијању, 92 земље које представљају 2.952 такмичара у 15 дисциплина, оборени рекорди, мали скандал око мобилних телефона које је спонзор Самсунг желео да ускрати иранским представницима, учешће руских спортиста под заставом „Олимпијски спортисти из Русије“, због забране после скандала око допинга, изостанак многих хокејашких
тимова због текуће сезоне, све ће то остати у сенци најважнијег догађаја ових Зимских олимпијских игара – две Кореје појавиле су се на отварању под истом заставом.
Ким Џонг Ун одлучио је, месец дана пред почетак, да дозволи учешће севернокорејских спортиста и тако су у Пјонгчанг допутовала 22 такмичара да се боре у пет дисциплина. А са њима и 16 високих политичких званичника, па затим чирслидерсице, оркестар од 140 музичара, тренери, обезбеђење, све у свему делегација од 400 људи. На челу је званично био Ким Џонг Нам, деведесетогодишњи председник председништва Врховне народне скупштине, а уз њега се, што је, испоставило се, било далеко важније, појавила и Ким Јо Џонг, млађа сестра Ким Џонг Уна, високо котирана у Корејској радничкој партији.
„Олимпијске игре увек граде мостове, оне никада не подижу зидове“, изјавио је Томас Бах, председник МОК-а, док су поред њега стајали представници Северне и Јужне Кореје, који су потписали споразум о учешћу. „Не заборавимо да је овакав споразум изгледао немогућ само пре неколико недеља“, рекао је Бах. „Олимпијски дух значи поштовање, дијалог и разумевање. Зимске игре, надамо се, отварају врата светлијој будућности корејског полуострва и позивају свет да се прикључи слављу наде.“
Јужнокорејски председник Мун Џае Ин назвао је тај договор „драгоценом шансом да се отворе врата“, а да се нечему сличном нада показао је и Ким Џонг Ун описујући нови однос двеју Кореја „топлом климом помирења“или је бар то тако изгледало у тренутку када је тема учешће на Олимпијским играма.
А пре него што су почеле да се додељују награде испоставило се да имамо победницу ових игара. Ким Јо Џонг, за само три дана колико је провела у Пјонгчангу, покупила сву пажњу и све новинске наслове. Од штурих података о њеној биографији сазнало се да је рођена је 26. септембра 1987. (или можда две године касније, како говоре подаци америчких служби), да је друго дете Ким Џонг Ила, покојног председника и јапанске плесачице, једне од четири жене са којима је имао децу, да је са полубратом, тренутно првим човеком државе, била на школовању у Швајцарској, да је затим у Пјонгјангу студирала информатику, да је најзад почела да гради политичку каријеру и дошла на место директорке Одељења Радничке партије задуженог за пропаганду. Прошле године постала је члан Политбироа. Она је дакле „PR краљица“, како је називају, особа од највећег поверења којој је брат препустио да брине како о његовом личном имиџу, тако и о имиџу целе земље. Овом посетом показала је сав таленат.
Стигла је са осмехом на лицу, председнику Муну пренела позив свог брата да се сретну у Пјонгјангу, а у књигу утисака уписала: „Надам се да ће Пјонгјанг и Сеул постати ближи у срцима нашег народа.“Ако је Северна Кореја желела пропагандну победу, заиста ју је добила, Ким Јо Џонг обележила је ове Игре и покупила све комплименте. Чак и од западних медија. Упркос томе што је Вашингтон држи на листи непожељних особа, јер је сматрају одговорном за кршење људских права у њеној земљи, она је за медије постала „принцеза Пјонгјанга“, златна медаља међународне дипломатије“, особа чије су пеге на лицу, шармантан ход, шнала у облику цвета и осмех, коментарисани више од спортских такмичења. Уз њу и чирслидерсице назване „армијом лепотица“, север полуострва је одједном изгледао другачије. То је први пут од краја рата 1953. године, да је један члан династије Ким посетио Јужну Кореју и посета је, испоставило се, била више него успешна.
Са друге стране, Мајк Пенс, амерички потпредседник, није показао превише интересовања за утисак који би могао да остави, а није имао ни разлога. Пенс је, насупрот севернокорејској изасланици, постао вест када је остао да седи док је заједнички тим двеју Кореја корачао у поздравној поворци на отварању, а затим и када је после неколико минута напустио вечеру коју је организовао Мун, након што се задржао тек који минут, а затим отишао да види америчке спортисте и тиме избегао сусрет са Ким Џонг Намом.
За њега, међутим, мање је важно да поправља имиџ своје земље. Он је већ долазећи у Пјонгчанг изјавио да „не постоји никакав несклад између Сједињених Држава, Јужне Кореје и Јапана када је реч о додатним економским и дипломатским санкцијама против Северне Кореје, све док та земља не обустави нуклеарни и ракетни програм“.
За Ким Џонг Уна то је немогућ захтев. Успех у развоју нуклеарног програма је карта коју не може да испусти. Испробане су већ атомске и хидрогенске бомбе и интерконтинентална ракета која би могла да угрози и Вашингтон. И то је део плана који је севернокорејски вођа зацртао – развој нуклеарног оружја, који је остварен и економски раст, који није.
Сеул је, са друге стране, можда спреман на прве кораке, шта осећају грађани видело се по френетичном аплаузу којим су дочекане две репрезентације које су ишле под истом заставом, али Мун мора да буде опрезан у стварању неких другачијих веза са својим северним сународницима. Његова политика отопљавања има и домаће критичаре, који ће рећи да север жели да дестабилизује и подели јужнокорејско друштво и, ако је могуће, мало да уздрма савез са Вашингтоном. Покушај економског и дипломатског приближавања 2004. године, када је отворена заједничка индустријска зона, завршио се неславно, после више од деценије, када је Јужна Кореја решила да се повуче због нових нуклеарних проба са севера.
Ако има примера да је спорт „рат без пуцања“, како га је својевремено дефинисао Џорџ Орвел, онда је то Олимпијада, а као и многе до сада тако ни ова није била поштеђена политичких спекулација које су у сенку бациле спортске игре. У таквој атмосфери паника је настала чак и када су се у публици појавила двојица навијача маскирана у Доналда Трампа и Ким Џонг Уна, који су, како су изјавили „само желели да свету донесу мир“. Обезбеђење их је, ипак, упркос тим лепим жељама, избацило.
Од одушевљена и преурањених предвиђања о уједињењу две Кореје, поређења са Берлинским зидом, предлога који је стигао од једног од чланова Олимпијског комитета да би здружени женски хокејашки тим требало да добије Нобелову награду, од еуфорије, до нових упозорења да Пјонгјанг и даље развија нуклеарно оружје и да нема говора да Сеул, амерички савезник, напусти ово савезништво због спајања са диктатором и по безбедност света опасним човеком Ким Џонг Уном, каквим га доживљавају у Вашингтону, крећу се коментари ове Олимпијаде. Остаје да се види шта ће од свега бити када се погасе светла на спортским борилиштима.
Најважнији догађај Олимпијаде било је појављивање двеју Кореја под истом заставом на отварању Игара