Више од аутономије, мање од самосталности
ДЕСЕТ ГОДИНА ПОСЛЕ
И да сутра Србија призна Косово то неће решити све проблеме у Приштини, где се радије носи албанска застава од косовске, а већинa независност разуме као неминовну станицу до Албаније
И да сутра Србија призна Косово то неће решити све проблеме у Приштини, где се радије носи албанска застава од косовске, а већинa независност разуме као неминовну станицу до Албаније. Са тим проблемом унутрашњег суверенитета Београд нема везе
До данас Јоахим Рикер није добио инструкције из Њујорка које је чекао да би поступио у вези са проглашењем независности у косовском парламенту, 17. фебруара 2008. Док је тадашњи шеф Мисије УН, једине која је по Резолуцији СБ УН 1244 имала право управљања територијом, чекао инструкције, Косово је признало око 50 држава. А Рикер је потом наставио да плови кроз дипломатију у амбасади Немачке у Стокхолму, у Савету за људска права УН и другим комфорним зонама. Његове наследнике већ нико више није ни питао за мишљење. Уз подршку Рикерове домовине, али САД пре свега, историја је окренула ток фебруара 2008. у сали
препуној симбола државности, у којој је ново међународно чедо почело да се рађа. Од почетка се видело да се не рађа чедо него креатура с трајним последицама по међународноправни поредак света, али је тај аспект дуго још остао у сенци прегрејане еуфорије наводног слободарства, којом се хтела оправдати сецесија дела једне европске земље. И разуме се – изузетност - због које другим незадовољним покрајинама и ентитетима на Старом континенту Косово не би требало да буде узор. Симболе државности деценију касније косовско друштво још није усвојило, па је од свих других признања на Косову уочљивије питање самопризнања.
Приликом доношења Декларације о независности, чији је легалитет у односу на међународно право 2010, на захтев Србије, потврдио и Међународни суд правде, говорили су исти они који данас управљају Косовом. Неки од њих су у међувремену оптужени за злочине којима су извојевали независност, а будући да су и најозлоглашенији међу њима успели да докажу „невиност“, оба међународна суда у Хагу дала су велики допринос „нужности“косовске независности.
Косовско питање имало је и већи - него у случају Рикера - подстицај за каријеру Мартија Ахтисарија, потоњег добитника Нобелове награде за мир, не само, али великим делом и због њего-
вог плана за Косово. Србима у почетку неприхватљив, ускоро је тај план, који узгред предвиђа у неким деловима чак и већу форму аутономије српских општина од понуђене Заједнице српских општина кроз Бриселски споразум, постао Устав Косова на коме се данас базира организација тог друштва, па и број Срба у тамошњим институцијама. Србија је одбацила план који јој је данас, будући да на КиМ нема више ни фактичку ни формалну власт, можда и боља опција од преостале понуде. Подела о којој се последњих дана говори у Приштини (а пише се и о размени територија), разумљиво је и за Албанце данас прихватљивија него што је била кад се у Београду неформално разматрала - јер тек данас Приштина има интеграцијски проблем са севером.
Међународне мисије не напуштају територију, према Уставу Србије њену јужну покрајину, упркос негодовању пореских обвезника чији се новац троши на те мисије. Али пред Приштину се први пут оштрије испоручују непријатни захтеви, који покрећу нове нестабилности у тамошњем друштву. Суд за злочине ОВК основан је тешком муком, а сам председник Хашим Тачи окарактерисао га је као „цену слободе зарад наставка сарадње са САД и НАТО“.
Однос према институционалним капацитетима Косова, макар и као резултату сопственог десетогодишњег напора, и међународни чиниоци су показали када су га сместили у Хаг, а не у Приштину.
Државни секретар у Министарству за КиМ у то турбулентно време Душан Пророковић каже да Ахтисаријев план није био опција не само зато што је по њему кључни протекторат шеф војне, а не цивилне мисије. „То има везе са америчком геополитичком иницијативом више него са самим Албанцима. Када смо преговарали 2007-2008, на жалост Запада, нико од њих није веровао да је од Краљевине Југославије до 1999. то увек била издржавана територија са недовољним обимом економске активности. Запад је занемарио закономерности које се на Косову понављају без обзира на статус и отуда данашње разочарење. Бес због тога што су се прерачунали они сада искаљују на Албанцима, па иако о том незадовољству не сме да се говори на највишем нивоу, оно се види кроз негативне извештаје медија, говоре посланика, па и опаску понеког председника државе. Али дете се родило, и сад мора да се љуља“. Десет година касније Пророковића изненађује једино масовно
исељавање Албанаца, неуобичајено за државу у настајању.
За то, међутим, ваља имати у виду и неколико економских показатеља. Пре свега да је незапосленост младих натполовична. Пред проглашење независности спољни дуг повећао се за 50 одсто и данас је рекордних 2,2 милијарде евра без старог дуга на који Србија плаћа приспеле рате. До 2016. БДП је порастао за трећину, а просечна зарада је међу најнижим у региону. Стопа незапослености се 2016. први пут спустила испод 30 одсто. Откад светске скале Косово мере независно, и корупција и опасности од тероризма и организовани криминал видљивији су него пре проглашења независности.
Душан Јањић, директор Форума за етничке односе, тврди да је то сада „социјално, урбанистички и инфраструктурно нека друга земља“, да је у неким сферама, као што је становање, надокнађен заостатак из бивше Југославије и да се одлив становништва зауставио. Те да је нова млада политичка и административна класа образована. „Потрагу за послом становништва које је просечне старости 27 година видим као потенцијалну опасност. Косово не може да се ослони на сопствену економију због организованог криминала,
великих корупција и слабости институција. Због тога постоје инвестициони проблеми. Термоелектране и рудници, као носиоци привреде, не раде, а највећи део раста долази од донација и од дознака. Пошто је евро валута на Косову, то је разлог и ниске инфлације, чије се кретање може комотно пратити и по периодима кад се традиционално из иностранства доноси новац кући. Кроз своје људе у управним одборима међународна заједница наплаћује део својих донација.“
Великом брзином Косово су признале водеће западне земље, а две године касније арапске и азијске, под утицајем Саудијске Арабије. Рачунице Београда и Приштине се разликују. Неки су повукли признања у последњих годину дана, а други су слали писма подршке без формалног признавања. Реч је о броју између 95 и 115 држава, међу којима нису две сталне чланице СБ УН - Русија и Кина, пет држава ЕУ - Шпанија, Грчка, Словачка, Кипар и Румунија и једна из бивше Југославије - БиХ. И без обзира на касније чланство у бројним регионалним и светским организацијама, пре свих ЦЕФТА, Светској банци и ММФ-у, Приштина и даље нема потпуни међународни субјективитет кроз чланство у УН, као ни унутрашњи суверенитет на северу.
Јањић каже да се проглашење независности, као последица руског и кинеског вета на Ахтисаријев план, заснивало на идеолошким претпоставкама - националистичким албанским и да ће све функционисати брзо. А то друго се није десило. Осим Еулекса, чији је посао завршен и неће се више продужавати и Унмика, који једва да постоји у неколико канцеларија, Јањић предвиђа да на Косову остаје Кфор.
Фактички значај Резолуције 1244 смањује се уласком Мисије ЕУ, а потписивањем Првог споразума о нормализацији односа (Дачић-Тачи) 2013. у потпуности губи значај. Под управом Еулекса Бриселски споразум води Србе ка учешћу на локалним изборима и фактичком признавању институција Приштине исте године. Четири године касније, Србија отвара унутрашњи дијалог који треба да послужи као оправдање за коначни предлог који је најавио председник Александар Вучић, можда и референдум, али свакако болно потписивање другог, правно обавезујућег споразума и уграђеног у Преговарачки оквир Србије као услов за улазак у ЕУ. У Приштини се као резултат тог споразума очекује стицање потпуног међународног субјективитета, односно чланство у УН. А у Београду - да су Косово и ЕУ два колосека - спин је толико прозиран да га се још ретко ко сећа.
Пријем у спортске организације започео је још 2003, а 2014. је Косово примљено у Међународни олимпијски комитет. Одлука МОК-а, на коју се ОК Србије није жалио, утростучила је број спортова у којима Косово има право да се такмичи и омогућила учешће на Олимпијским играма у Рију, где џудисткиња Мајљинда Кељменди осваја прво злато. Осим у спорту, Србија са Косовом (са фуснотом која подсећа на Резолуцију 1244) „сарађује“и у ЦЕФТА, а формалним могућностима држи га изван Интерпола, Савета Европе и ОЕБС-а. У два наврата спречено је и потенцијално чланство у Унеску, чему је допринело и делимично разочарању у косовски пројекат. Захваљујући немогућности да постане чланица Међународне телекомуникационе уније, Београд се доделом позивног броја за Косово дуго служио као штапом у договорима, који су на крају постигнути прошле године.
Срби на КиМ живе у све већој неизвесности, јер Србија полако диже руке, каже Пророковић. „Протеклих година јача улога радикалног ислама кога пре тамо није било. Институције су криминализоване. Кланови их запоседају. Независност је била психолошки важна за Албанце, али они нису добили економски ни политички бољитак. Београд је у међувремену испустио полуге преговора, најчешће низашта. То се види по датумима. За улазак Еулекса на Косово, Борис Тадић добија подршку. За Споразум о интегрисаном управљању границама - кандидатуру за чланство. Дачић и Вучић за потписивање Бриселског споразума добијају отварање преговора са ЕУ. Али нешто је и остало. Имовинска питања као и могућност да се запрети изласком из преговора, или на пример, расписивањем избора на КиМ.“
Данас већина косовских грађана жели, а политичка елита заговара директно укључивање САД у преговоре, који се засад воде под покровитељством ЕУ. Први састанак делегација после годину дана одложен је због убиства Оливера Ивановића, а следећи је најављен за 26. фебруар, недељу дана након што је амерички сенатор републиканац Рон Џонсон попричао са Вучићем, па отпутовао у Приштину.
Далеко од самосталности, само никако у односу на Београд, него у односу на САД на намере Приштине утичу и друге околности у Европи, попут случаја Каталоније. Тешко да би Шпанија била толико изричита у европским институцијама да се Стратегија за Западни Балкан напише тако разочаравајуће за Приштину и без очекиваних рокова на путу ка ЕУ да јој већ сад не гори пожар у Каталонији. Негативни су и извештаји о стању људских права, повратак се не одвија очекивано, а након сваког инцидента Срби се све више исељавају. Повратак онемогућава и игнорисање на десетине хиљада захтева за поврат имовине. Последње масовно уништење српске имовине и убиства догодила су се марта 2004. и за њих нико није одговарао. Приступ злочинима ОВК на српским цивилима, међутим, никада не сме бити промењен, јер би се ослобођење, на коме почива међународна подршка Косову, претворило у терор.
Велике свечарске речи албанског премијера Едија Раме да би „две земље требало да имају једног председника“у Приштини су дочекане са одушевљењем, што указује да чак и под претпоставком да Србија сутра призна Косово то признање неће решити све неповољне околности суверенитета. Косовско друштво радије носи албанску заставу од косовске и у већини независност разуме као неминовну станицу до Албаније. Са тим проблемом унутрашњег суверенитета Београд нема везе.
Али за САД су унутрашња питања трице. На паради поводом десетогодишњице усвајања Декларације о независности још увек није било оружаних снага Косова, већ само имитација војске од које се ускоро очекује да уз помоћ Бондстила - једне од највећих америчких војних база - на лицу места буде кључ косовског уласка у НАТО. Који је, све очигледније, и један од главних разлога несебичне подршке САД пројекту косовске независности.
Независност је била психолошки важна за косовске Албанце, али они нису добили ни економски ни политички бољитак