Жене као инструмент политике

ЕТИКА БРИГЕ ЗА НАТАЛИТЕТ

Држава и црква присвајају женска тела као властите територије и поред свих, заправо, контрамера за подстицај рађања, оне су довољно дрске да своје „кампање“адресирају првенствено на жене

Држава и црква присвајају женска тела као властите територије и поред свих, заправо, контрамера за подстицај рађања, оне су довољно дрске да своје „кампање“адресирају првенствено на жене

Слогани „Љубав и беба - прво што нам треба, „Рађај, не одгађај!“и слични, победнички на конкурсу Министарства за културу, а настали за потребе кампање за пораст наталитета, ипак се неће појавити на билбордима због негативне реакције јавности. Али ће остати упамћени као још једна од бесмислених политичких мера, и ново бацање новца већ задужене државе. У којој властодршци као да не живе, или нису обавештени шта се у њој догађа.

Секуларне ставове са врха подржава и Црква, па је патријарх Иринеј недавно обавестио Српкиње да су „дужне да рађају“. А митрополит Амфилохије „упозорио“да оне „у својој утроби поморе годишње више деце него Хитлер, Мусолини и Броз заједно“,

не узимајући у обзир рецимо статистику по којој мушкарци, заправо, „коче“рађање, пре свега због економских (не)услова. О томе како се жена посматра говори и изјава државног секретара за информисање Александра Гајовића коју парафразирамо: „Мушкарци треба да воде државу, јер жене за то нису способне“.

Гајовић је „случајно“био и члан Комисије за избор бесмислених слогана, против којих се побунила и Зорана Михајловић, председница Координационог тела Владе за родну равноправност, као за жене увредљивих. У каквој то Србији жена живи данас?

„Патријархална матрица у којој се жене првенствено посматрају као мајке опстаје и истовремено се (ре) конструише и кроз пронаталитетне

политике које, умјесто да интервенишу унутар социјално економског система, ’присвајају’ женска тијела као инструмент националне политике“, каже др Јелена Вишњић, из Феминистичког културног центра БеФем. „На тај начин жене се позиционирају у ’вагиналној зони’, а не као активне судионице у социјалној арени које имају релевантно мишљење о политичким, културним, економским и друштвеним кретањима“, додаје, наглашавајући да је улога мајке једина којој жени даје потпуни легитимитет. Што је ставља у подређени положај.

Уместо да створи услове за равноправност полова, што би успоставило здравију друштвену климу, или, ако јој је толико до пораста наталитета, да „ублажи економске цене подиза-

ња детета, усклади рад и родитељство, снизи психолошку цену родитељства, спроведе едукацију...“и друге мере предвиђене Стратегијом за подстицање рађања из 2008, држава доноси још један стратешки документ, сличне садржине, и сличне судбине – мртвог слова на папиру.

„Нажалост, не могу да се сјетим ни једног логичног потеза ове државе, осим политика мјера штедње и урушавања система социјалних сервиса која се у највећој мјери рефлектовала управо на позицију жене, како кроз феминизацију сиромаштва, тако и кроз константне радне неизвјесности“, каже Вишњић. У халабуци разних притисака да жена „роди“, заборавља се на стање у здравственим установама, смањење броја медицинског особља, недовољан број кревета у породилиштима, порођајних сала... И за оно што јој „стратешки“припада, породиља мора својски да се потруди.

Па, да добије новчану помоћ од 10.000 динара (у Београду), плус 38.000 од Републике, мајка мора да лично обиђе многе шалтере, прикупи силну документацију која није електронски умрежена са институцијом (Секретаријатом за социјалну заштиту) где се све то подноси. Мора да се натеже са нељубазним службеницима и малтене се правда што било шта потребује.

„Слично је и у случају пакета које деле по општинама, а да се притом и не зна шта тај пакет садржи“, каже Александрија Ајдуковић, самостална уметница. Ако је судити по оном што се добија у породилиштима - малом паковању пелена, једној портикли и неколицини рекламних паковања пробиотика - држава се баш и не претрже, или чак мање од трговинских ланаца за продају наведених артикала.

С друге стране, мере попут повраћаја ПДВ-а на опрему за бебе, као да су скривене од јавности, па се за ово обично сазнаје у редовима пред свим тим шалтерима. Као да у склопу стратегије није могла да се уведе и давање инструкција мајкама како да остваре своја права - већ у породилишту. Где би могла и да се обави целокупна бирократија, да је више памети и искрене жеље да се породиљи помогне.

Све те административне захтеве може да испуни не само врло писмена жена, већ и екстремно организована (какву бисмо радо видели и за председника/цу). Али, управо су њима слогани, посебно поменуте врсте, најмање потребни да би биле подстакнуте на рађање.

„Сматрам да кампање за подстицање рађања не треба уопште да постоје, јер је питање мајчинства лична одлука сваке жене“; наглашава Јелена Вишњић. Са друге стране, те кампање су увек део „медијског наратива који настаје унутар социјалног поретка мапираног економским, културним и политичким односима“, апострофира. У конкретном тренутку, конкретно у Србији, тај је поредак „неолибералан, патријархалан, хетеронормативан“(онај што хомосексуалност држи за болест, прим. нов.), такав да је „у самом старту оспорена могућност било какве еманципаторске и оснажујуће политике“, истиче Вишњић.

И, ако некаква стратегија и постоји, она је усмерена ка „маргинализацији женског субјекта, утишавању женског гласа, након свих већ освојених права“, како ситуацију види Јелена Вишњић. Ово је, каже, врло приметно у слогану „Доста речи, нек закмечи“, једном од првонаграђених на конкурсу Министарства културе. „Патријархална стратегија производње потчињене жене замијењена је стратегијом производње невидљиве жене“, указује Вишњићева. То је права слика „опресивног система“, дакле, насилног и агресивног, чија примена „има континуитет у државној политици Србије“, она наводи.

Агресивно иступа и СПЦ, уз још већу „слободу изражавања“. Па се може закључити да би најрадије поново забранила абортусе, што је, сматра Вишњићева, ускраћивање једног од основних људских права, које (замислите!) укључује и жене. Све су то мере својствене „националистичким пројектима, у којима држава и црква присвајају женска тела као властите територије“.

Отек рођеној деци, држава се „брине“на поменуте начине, загорчавајући живот мајкама обилажењем шалтера. Има и других показатеља рогобатног односа, као што је, рецимо, недоношење закона за утврђивање идентитета беба несталих из породилишта, на шта Србију обавезује одлука Европског суда за људска права, још од 2014. године. Чиме, заправо, држава показује „своје право лице“, и облик своје „етике бриге“, према родитељима, деци, и у крајњем случају, „према свима нама“, децидирана је Вишњићева.

Поред свих ових, заправо, контрамера за подстицај рађања, држава и црква су довољно дрске да адресирају првенствено жене у својим „кампањама“. „Православни концепт који се односи на улогу жене у друштву, а који истовремено промовишу и десничарске партије као политичке ставове, јесте повратак жене у простор приватног, у којем је њено примарно деловање улога супруге и мајке“, наводи Вишњић. „У секуларном друштву као што је наше, граница између државе и цркве би требало да буде јаснија“, она истиче, па патријархални, традиционални, конзервативни дискурс цркве и десних политика не би заузимао оволико простора. Ни производио говор мржње и дискриминацију према женама.

Што ће рећи, драга државо и њени представници, пређите на дела и маните се речи. Речи вам не иду од руке, ни у кампањама, ни у другом јавном обраћању.

У халабуци разних притисака да жена „роди“, заборавља се на стање у здравственим установама, смањење броја медицинског особља, недовољан број кревета у породилиштима, порођајних сала...