Нема алибија за противприродни блуд

Бавити се политиком на озбиљан и промишљен начин постаје све теже у данашњој Србији. Разлог лежи у томе што заправо политичких опредељења и идеологије више у српској политици и нема. Све се, нажалост, свело на личне фиксације и фрустрације и један невероватан безидејни брлог.

И зато не чуди што Демократску странку Србије, која отвара једно ново поглавље у својој историји али која и даље на озбиљан начин промишља судбину свог народа и своје земље – као што је то чинила и у протеклих 25 година – критикују са разних позиција, али увек подједнако непринципијелно и чисто из политикантских разлога. Када свет постане само црн и само бео, свака нијанса увек смета.

Пример „критике” некадашњих коалиционих партнера, покрета Двери, између осталог и на страницама овог угледног недељника, одлично илуструје поменуту непринципијелност и победу политикантства над политиком. Уместо да стане иза своје одлуке о, у најмању руку неприродној коалицији са покретом Саше Радуловића (који и сам ту коалицију назива „техничком” – шта год то значило) и да се бави програмом за Београд, руководство Двери се од почетка кампање бави ДСС-ом не би ли на неки начин оправдало наведену коалицију на коју су бирачи и чланство Двери крајње негативно реаговали. Заборављајући при томе да ДСС у овом комаду уопште не може бити тема, већ само изговор. То су уосталом потврдили и сада већ бивши чланови Политичког савета који су Двери напустили због, како је један од њих написао, „противприродног блуда“почињеног прављењем коалиције ДЈБ/Двери, када су рекли да је једина опција, ако се са ДСС-ом не може - а могло се да се хтело - самостални излазак на изборе. И о овоме нема потребе даље трошити речи. Руководство Двери донело је одлуку са којом ДСС нема никакве везе и за коју ДСС никако не може да пружи алиби. Другим речима, тема је њихова цензус-коалиција, а то свакако није наша тема.

Ово је, наравно, само једна од могућих илустрација потпуног моралног и интелектуалног суноврата српских политичких елита. Могле би се наћи и боље илустрације, попут политичког живота и каријере једног, рецимо, Александра Мартиновића.

Постоји, међутим, дубљи проблем. Не само да су нам елите накарадне, већ је трагично опала и способност јавног мњења за критичко мишљење и логичко расуђивање и уопште узев, размишљање сопственом главом. Заправо, наведена способност је данас у идејно затрованој Србији скоро непостојећа.

То рецимо показују – и да се вратимо коначно на Београд – и брзоплете реакције на предлог ДСС-а који се тиче увођења, у перспективи, бесплатног градског превоза за његове кориснике. Тај предлог је критикован као популистички иако ничег популистичког у њему нема. Како се, наиме, до предлога дошло?

Прво се пошло од императива који данас важи за све модерне градове, а који се односи на смањење употребе аутомобила. Повећан аутомобилски саобраћај, наиме, повећава загађење ваздуха које крајње негативно утиче на здравље људи (астме код деце и наравно малигних обољења због канцерогености издувних гасова и финих честица), а о саобраћајним гужвама, звучном загађењу, паркинг местима и нервози коју генерише да и не говоримо.

Пошло се затим од чињенице да је Србија једна од ретких земаља у којој су послодавци обавезни да својим радницима уплате накнаду за превоз и да је у таквим околностима могуће направити економску рачуницу којом би се покрио трошак за функционисање једног ефикасног система надземног градског превоза, у чије различите модалитете нећу овом приликом улазити.

И тамо где се у Европи расправља о предностима и манама бесплатног градског превоза деценијама уназад, где се пишу студије и врше пилот-пројекти, где се долазило да различитих закључака у вези са, на пример, ефективним „модалним трансфером“(бројем људи који један вид превоза, углавном индивидуални, замене колективним) и где се разговара о потреби промене схватања градског превоза – не више као комерцијалне услуге за муштерије, већ као јавног сервиса (попут здравства или школства) за грађане кориснике, добијена је осуда да се бавимо популизмом, којем иначе ДСС, ни стари ни нови, никада није био склон.

И то само из једног разлога: зато што само као нација престали да размишљамо својом главом. Крајње је време да то променимо.

Политичких опредељења и идеологије више у српској политици и нема. Све се, нажалост, свело на личне фиксације и фрустрације и један невероватан безидејни брлог

МИЛОШ ЈОВАНОВИЋ,

председник ДСС