Краљица херц у земљи чуда
ПОЗОРИШТЕ
Критичко промишљање савременог српског друштва присутније је на независној сцени него у институционалним театрима који су, као и медији, тренутно на удару аутоцензуре
За потребе писања ове месечне колумне о позоришту морао сам прво да се суочим са чињеницом да одавно нисам имао овако велику паузу у праћењу београдске продукције: дакле, требало је почети од савладавања „пропуштеног градива“. Срећна околност, како сам се наивно понадао, била је што је наступао државни празник, па сам имао времена за одлазак у позориште, а и очекивао сам да ће у том периоду понуда бити богата. Међутим, испоставило се, на моје запрепашћење, да се, с веома ретким изузецима, 15. и 16. фебруара представе уопште нису играле! Да ли и према Сретењу, као новокомпонованом државном празнику, имамо исти богоугодни однос као према Божићу и другим традиционалним празницима, те више волимо да га проводимо у кругу породице, уз прасе, руску салату и ријалитије, и зато управе позоришта процењују да би биле на финансијском губитку ако би се тада играле представе? Или се сматра да и глумци имају право да не раде на државни празник, иако добар део њих, посебно оних у сталном ангажману, „празнује“веома често, јер се дешава да данима и недељама немају ни пробе ни представе?
Онда је, у том очајничком проучавању репертоара како би се направио бар некакав избор, стигло ново изненађујуће откриће: постоји велики број позоришних сцена и трупа у Београду и непрегледна продукција. Ако мислите да Београд има десетак позоришта и/или трупа (Народно
позориште, ЈДП, Атеље 212, Звездара театар, Битеф-театар...) грдно сте се преварили! У Београду су још активни и Пароброд, Дорћол плац, Хартефакт, Тригроша, Рефлектор театар, Дорћолско народно позориште, Л Студио, Станица... Ако овоме додамо и првоборце независне сцене (коју смо у доба њиховог настанка звали „алтернативом“), Дах театар, Плаво позориште или Мимарт, али и комерцијална позоришта (ако нам је критеријум „независност“од субвенција, онда и она овде спадају), као Славија театар или Академија 28, број се вртоглаво умножава и знатно превазилази број институционалних и субвенционисаних кућа.
Овде немам ни могућност ни амбицију да спроводим неко истраживање, мапирање београдске независне позоришне (и плесне) сцене, а које нам је извесно потребно, али је, ипак, нужно направити основне дистинкције. Једну смо већ повукли: нека од њих, Славија театар и Академија 28 пре свих, чисто су булеварска, комерцијална позоришта без већих, ако икаквих уметничких амбиција. Друга су више „open venues“, технички боље или горе опремљени „позоришни“простори без профилисане програмске политике, који госте независне трупе и пројекте (Пароброд или Дорћол плац,). Трећи су старе независне трупе, са или без свог простора, али с деценијама развијаним, понекада и догматичним облицима уметничког тренинга и поетике (то су оне, како смо их овде назвали, првоборачке трупе). Четврти су нове независне трупе и/или продукцијске платформе без свог простора и с још увек недовољно профилисаном уметничком понудом, са изузетком оних посвећених само плесу (Хартефакт, Тригроша, Рефлектор, Станица...).
Улазећи као Алиса у ову Земљу чуда (с обзиром на моју безнадежно „етаблирану“позицију више би ми одговарало поређење с Краљицом херц), открио сам да је овај свет често, мада и с немалим бројим другачијих случајева, доста затворен у себе. Имају своју верну публику, канале комуникације (често немају сајт већ само профил на Фејсбуку), као и посебне видове „медијске рецепције“: блогове љубитеља позоришта, постове на фејсу, што се онда шерује укруг и тако врши функцију „feedback-a“... Оваква експлозија нових продукционих и уметничких пракси на београдској сцени извођачких уметности извесно је резултат хиперпродукције кадрова, великог броја факултета, академија и школица за позориште, како оних неакредитованих тако и оних с (неретко сумњивом) акредитацијом. За немале паре, млади људи стичу врло дискутабилно позоришно знање и вештине – што је канцер наше позоришне културе о којем сам безброј пута писао – и онда тако жељни, полетни, невешти и беспомоћни, падају у малу, али густу и мрачну џунглу београдског позоришног живота. Доскора су само очајавали и по позоришним и другим бифеима се жалили на митске „кланове“, али су одскора многи од њих преузели ствар у своје руке. Уметнички резултат који остварују је често проблематичан, има и пуког аматеризма, али се ствари ипак крећу и, у крајњој линији, Београд тек захваљујући њима постаје театарска метропола, где поред домаћих шаубинеа, одеона и барбикана, има и безброј независних, малих сцена. Уз нешто трагања и среће, овде се могу
наћи уметнички и друштвено врло занимљиви пројекти, некада релевантнији од оних у институцијама.
И, шта смо то пронашли у сретењском лутању по земљи чуда београдске независне сцене? Пре свега, представу Епске игрице: Зидање Скадра намењену (основно) школском узрасту – мада она без проблема привлачи и пажњу одраслих – у продукцији организације Хоп.Ла!, која је посвећена партиципативним, едукацијским, цивилним и сродним праксама у извођачким уметностима, и изведене, овог пута, у Битеф-театру. Истичем „овог пута“јер се решење простора своди на учионицу, тако да се може играти и у реалном простору, у правој учионици, а и главни концептуални, драмски и извођачки оквир јесте школски час с правим ђацима (и то не варира у зависности од тога да ли се представа игра у школи или у позоришту). Према концепту и у режији Анђелке Николић, два перформера и аниматора, млади глумци Анета Стојадиновић и Ђорђе Живадиновић, имају више улога које мењају јасно сценски означеним, паметно стилизованим и зачудним поступцима. Главни контраст је између свакодневног држања и понашања учитеља и теткице – већ то што је женски лик теткица, а мушки учитељ (а није обрнуто: учитељица и школски домар), дискретно уводи „женско питање“као једно од главних у представи – и реторички повишеног и у покрету стилизованог представљања ликова из познате епске песме Зидање Скадра.
Оваквим сценским извођењем они анимирају разговор с ђацима о дотичној песми (у лектири је за пети разред), а посебно оним значењима која измичу школском тумачењу и која су, из савременог угла, етички, па и правно неприхватљива: убиство, третман жене као „материјала“, неслобода човека наспрам судбине... То је веома паметан концепт, али је идејно једнозначан. Он покреће децу да размишљају о томе шта је данас проблематично у овом наративу, али одбацује историјску перспективу, изворни (епски, јуначки...) контекст песме, а који промовише и неке вредности: чување задате речи, жртвовање за заједницу. Заправо, представи недостаје извесна „идејна дијалектичност“: није проблем у изворним, школским програмом потврђеним тумачењима песме, него у томе што се та тумачења, користећи се као модели за идентификацију, данас злоупотребљавају и то веома злоћудно.
Друга представа је Сумњиво лице према тексту Бранислава Нушића у адаптацији и режији Војислава Арсића и продукцији Рефлектор театра, а која се сад „преселила“, после доста времена од премијере, у Центар за културну деконтаминацију. Почетак представе је концепцијски и сценски врло занимљив: своди се на експресивно, кабаретско, концертно, слетовско испитивање чувене комедије као националног културног наслеђа, подсећања на чињеницу то да је због синтагме „кљукана династија“била предмет цензуре, покретање питања који би то данас био исказ, или још пре име због ког би једно уметничко дело било склоњено у фиоку... Проблеми настају у другом, већем делу представе у којем се, у истом сценском идиому (концертно извођење, кабаре...), драстично адаптира и актуелизује сама драма. Наравно, није проблем у самом приступу актуелизације, него у томе што неколико драстичних и жестоких иконографских референци на актуелни државни апарат и његове послушнике (сендвичи за ботове, фантомке, „медијски мрак“у виду угашених телевизора као јединог, уз микрофоне, сценографског елемента) делују као илустрација, не дубинско, драмски и сценски убојито преоравање
тема које нам нуди овај комад. Негативном утиску доприноси и некаква извођачка „аљкавост“, у распону од лоше акустике и чујности, преко прекомерног и неразговетног мизансцена (за сценску поетику која би требало да буде врло сведена), до неоправдано повишене глумачке експресије у појединим улогама... Ипак, обе ове представе, са својим мањим (Епске игрице) или већим слабостима (Сумњиво лице) нуде значајну хипотезу: критичко промишљање савременог српског друштва присутније је на независној сцени него у институционалним театрима који су, као и медији, тренутно на удару аутоцензуре.
Да ли и према Сретењу имамо исти богоугодни однос као према Божићу, и више волимо да га проводимо уз прасе, руску салату и ријалитије, те зато управе позоришта процењују да би биле на финансијском губитку ако би се тада играле представе