Драги Глоги,

среда, 14. фебруар 2018.

Читам твоју поруку од пре неки дан: „Знам да ће бити добро… Причаћемо... Само мало да прође ово лудило… Што кажу Срби памте до четвртка тако да чујемо се за викенд а до тада ево ти пар вицева…“

Јесенас смо, чекајући превоз на аеродрому у Бостону, правили планове да нешто радимо заједно. Рекао си „радићемо сигурно, или овде или тамо“. Онда ти је стигла порука и поскочио си као мало дете:

„Добио сам награду у Лондону!“Била је то награда за најбољег глумца престижног европског фестивала!

Сви смо понети тим осећајем великог поноса одиграли последње извођење „Хадерсфилда“. И те ноћи сам те, као и на целој канадско-америчкој турнеји гледао на сцени, са стране, нем од среће што присуствујем једном чудесном предавању и давању себе глуми какво никад раније нисам видео.

Моја најстарија ћерка је годинама имала свог омиљеног и најбољег глумца. Онда ми је једног дана бојажљиво изјавила: „Тата, ти више ниси мој најбољи глумац!“„Ах, ко је тај што је чеду моме помутио разум?“- промуцах неког патетичног Шекспира из сећања. „Небојша Глоговац…“- скрушено ми признаде. Загрлих је. „Па, он је и за мене најбољи глумац“- признах и ја њој. Лакнуло јој је. И због тебе је отпутовала из Чикага с нама за Бостон да поново одгледа представу.

Глоги, од кад сам чуо за твоју бољку кренуо сам нешто да пишем за нас. Па да одиграмо… или овде или тамо.

И чекам да се чујемо… за викенд.