Милан Ћулибрк
Чудо невиђено
Скоро две и по деценије властима у Србији нису биле довољне да заврше Коридор 10, али нас актуелна уверава да ће она завршити тај посао. Не знам како смо дошли овде где смо сада, али је сигурно свака власт, а највише актуелна, асфалтирала бар део тог пута којим је Србија стигла до Недођије. Како смо догурали до тога да су многи бар на трен помислили да је нека нарочита храброст била потребна да прихватим позив и одем као гост у ТВ емисију да бих председника државе питао само оно што би га и они питали, само када би имали прилику за то? И зашто су можда још бројнији они који сматрају да сам пред човеком који ведри и облачи изгледао као још један фикус у његовој башти или ђачић првачић, који је схватио да је на час најстрожег учитеља дошао а да није научио последњу лекцију? На трећој страни су они који ми замерају што сам уопште учествовао у тој фарси.
Како год, биће да ту нешто дебело није у реду. Јер да је све нормално, зар би Време правило интервју са уредником конкурентског НИН-а? Да није све отишло дођавола бар неко у НИН-у би ми саветовао да размислим пре него што прихватим Жаретову понуду. Не, нико се није двоумио. Ни у Времену, ни у НИН-у. И колико ме то обрадовало, толико ме и растужило. У нормалним околностима тако нешто не би могло да се деси. Што значи да времена нису нормална.
Знао сам то, додуше, и без тога. Јер тешко да може бити спокоја у земљи у којој су бандере у Улици цара Душана на Дорћолу облепљене огласима: „Купујемо флаше алкохолних пића – ако нису отворене“. У држави у којој сваки домаћин који иоле држи до себе госте дочекује добром капљицом, неко прави бизнис тако што празни туђе залихе и купује заостале вискије и коњаке, који се ко зна колико чувају док деца и унуци не напуне 18 година или стасају за свадбу и веридбу, па да се то онда залије. Док нас званичници убеђују да нам баш добро иде и да ће већ сутра бити још боље – па просечне плате ће, обећава председник, до краја ове године бити 490 евра – неко са предузетничким духом је намирисао да поједини суграђани више не могу да приуште луксуз да са рођацима и пријатељима попију пиће које су сами од себе годинама скривали и чували за свечане прилике. А да то није усамљен случај сведочи и последња реченица у том фамозном огласу: „Плаћамо више од других!“Ни конкуренција, дакле, не спава. А чим постоји тражња, значи да има и понуде.
Утаквом окружењу скоро да ми се чини бесмисленом расправа са председником о томе да ли ће до краја године просечне плате бити 490 евра, као што је прошле недеље обећао у Ћирилици, или 500 евра, као што је у априлу 2016. најавио пред камерама ружичасте телевизије, чије се име пише латиницом, или можда неће прећи ни 450 евра, што изгледа као реалнији сценарио. Тим пре што је за читаву прошлу годину просек био 396 евра. Делом и зато што је динар најјача валута на свету – за последњих 12 месеци евро је према српској валути ослабио за више од пет одсто, швајцарски франак за 13, а амерички долар за чак 22 одсто.
Ех, на какве је саветнике спала власт. Као неко кога је председник оптужио да манипулише бројкама, питам се како неком ко много више и чешће манипулише и бројкама и људима није пало на памет да се просечна плата у Србији до даљег мора исказивати у доларима. И власт би могла одмах да се похвали да је просечна зарада – и то под условом да је у динарима остала апсолутно иста – од 2016. до данас порасла са 414 на 482 долара. Раст од 16 одсто без динара повишице! Економски перпетум мобиле. Било би довољно само прећутати да је данас средњи курс долара 95,7 динара, а за целу 2016. је био 111,1 динар.
Иако Вучић тврди да не чита НИН, неко ће му ваљда јавити да није био у праву када се Миломиру Марићу жалио да ниједан медиј није пренео његово упозорење да ће се појачати притисци на Србију да раније него што се очекивало усклади спољну политику са ЕУ. Још у емисији сам му рекао да је НИН то пренео, али није веровао. Зато ћу цитирати део текста До Хималаја на леђима народа, из три недеље старог НИН-а, у коме се наводе Вучићеве речи да се „очекује убрзање усаглашавања са спољнополитичким одлукама ЕУ, укључујући рестриктивне мере“, да је „овај став у супротности са преговарачким оквиром који смо имали“и да је „реч, наравно, о додатном политичком притиску на Србију због односа са Руском Федерацијом“. Ах, да, НИН је објавио и да ниједан медиј под његовом контролом те његове речи није пренео. Чудно, зар не? Ако ишта у овој земљи више може бити чудно.
Не знам како смо дошли овде где смо сада, али је сигурно свака власт, а актуелна највише, асфалтирала бар део тог пута којим је Србија стигла до Недођије