Зацрњена слика
Кампања је вођена у атмосфери нараслих тензија, подстакнутих пре свега нерешеним мигрантским питањем. То је за последицу имало радикализацију политичке сцене, праћену уличним насиљем
Кампања је вођена у атмосфери нараслих тензија, подстакнутих пре свега нерешеним мигрантским питањем. То је за последицу имало радикализацију политичке сцене, праћену уличним насиљем
Марио Бава одавно није жив, а Дарио Арђенто одавно живи од старе славе, али човеку свеједно дође да помисли како би чувени италијански режисери, да су неким случајем у напону снаге, и те како имали чиме да се инспиришу посматрајући шта се у њиховој домовини дешава пред парламентарне изборе 4. марта, на којима ће Италијани бирати 630 посланика доњег и 315 посланика горњег дома.
Аутори чија су имена постала синоними за такозвани giallo - специфично италијанску жанровску мешавину трилера и хорора - у својим филмовима, додуше, нису били политични, али тешко да би у данашње доба негде изван политике могли да нађу захвалнији материјал за неки од својих филмова. Опсесивност, параноја, повампирена прошлост, агресивност и, неизбежно, насиље: свега тога, скоро колико и у Бавиним и Арђентовим филмовима, последњих седмица има у италијанској политици - и на италијанским улицама. До те мере да посматрачи у Италији и ван ње у сећање призивају тзв. оловне године, мрачан период седамдесетих и осамдесетих обележен политичким насиљем, левим и десним екстремизмом, те тероризмом.
Најшокантнији догађај изборне кампање био је онај с почетка фебруара, када је неонацистички симпатизер - и својевремено одборнички кандидат десничарске, антиимигрантске и латентно расистичке Северне лиге - пуцајући из возила у покрету у Мачерати, у централном делу земље, ранио шесторо црнопутих имиграната, наводно из освете за брутално убиство италијанске тинејџерке за које је осумњичен један Нигеријац. Али то је био тек најдрастичнији случај политички мотивисаног насиља у овој кампањи. Пре и после тога, широм Италије забележен је низ инцидената у којима су наизменично час починиоци, час жртве премлаћивања или напада хладним оружјем били припадници крајње левице и деснице; у другим случајевима, полиција је морала да спречава масовне обрачуне припадника радикалних група, понегде и сама плаћајући цех у батинама.
Зашто су се страсти толико усијале? Одговор на питања овог типа никад није једнозначан, али, као што је негде већ констатовано, да Италијанима иде добро, вероватно би и тензије биле мање. Овако како је, све некако води повећаној нервози: хронично неповољна економско-социјална ситуација, коју тренутно оживели привредни раст не чини ништа повољнијом; масовна незапосленост, пре свега младих; а пре и после свега, присуство и нерегулисан статус преко 600.000 илегалних имиграната - околност која је кључно подигла температуру и допринела правом бујању екстремне деснице у земљи.
Управо та велика - и, имајући историју на уму, застрашујућа - гужва на крајње десном делу политичког спектра је, уз кампању пуну насиља, и најјачи утисак који се стиче увидом у актуелна дешавања на Апенинима. Иако је, појединачно посматрано, већина тих групација и даље релативно маргинална - с изузетком одавно етаблиране Северне лиге (или
само Лиге, како у њој тренутно преферирају, с амбицијом да придобију бираче и из других крајева Италије, а не само из своје традиционалне изборне базе у најбогатијем, северном делу земље) - радикализација бирача и њихово окретање од странака центра, те ниски цензус од три одсто за појединачне партије, креирају услове у којима се очекује сигуран улазак у парламент најмање једне, можда и две странке које отворено баштине фашистичко наслеђе.
Тешко је рећи ко је у том десничарском друштву одурнији. Највећа међу тим партијама, рецимо, ксенофобична Лига Матеа Салвинија - који на изборе излази с амбицијом да постане премијер у случају да његова странка добије више гласова од најављеног коалиционог партнера, Форца Италије бившег премијера Силвија Берлусконија - изворно сепаратистички оријентисана, у садашњој инкарнацији би се, поједностављено речено, могла описати као италијанска верзија француског Националног фронта. Али док у Француској десно од Националног фронта нема ничега осим опскурних групица клерикалаца и неонациста, у Италији ту тек почиње гужва.
Уколико нову владу заиста буду правили Форца Италија и Лига, које су се једна другој унапред обећале - предвиђа се да ће појединачно највише гласова добити популистички Покрет пет звезда (М5С) који је досад одбијао да улази у коалиције, мада сад најављује преиспитивање таквог става; тренутно владајућа Демократска странка (ПД) левог центра би требало да буде другопласирана, али њој сви предвиђају сигуран одлазак с власти - улогу језичка на ваги, који ту опцију треба да учини могућом, имаће вероватна трећа чланица нове коалиције, партија која се зове Италијанска браћа. А Италијанска браћа су током пет година постојања под тим именом (пре тога се звала Национална алијанса, која је пак вукла корене из профашистичког Италијанског социјалног покрета), под вођством Ђорђе Мелони поново „рефашизована“, да се тако каже, након што је претходни лидер Ђанфранко Фини странку у доброј мери очистио од тог талога.
Носталгија за временом диктатуре и Бенитом Мусолинијем још је отворенија у случају отворено профашистичког покрета Каза Паунд, који је у протеклих 15 година, колико већ постоји, успео да се етаблира као организација сасвим другачијег типа у односу на уобичајене ултрадесничарске групе. За разлику од уобичајене представе о неофашистима као тетовираним силеџијама обријаних глава, Каза Паунд (буквално: Кућа Паунд, по познатом америчком песнику и прононсираном фашистичком симпатизеру Езри Паунду) себе представља као неку врсту „урбаног“, малтене „инклузивног“фашистичког покрета који, на пример, нема ништа против сексуалних мањина и неких других социјалних група које „традиционални“фашисти традиционално прогањају. Свеједно, карактеристична иконографија, а нарочито отровна реторика не остављају нимало сумње око тога какво је право идеолошко опредељење овог покрета који је на последњим локалним изборима ушао у скупштину римске приградске општине Остија, и чије се руководство сада нада да би можда и на националном нивоу могао да направи преседан и освоји места у националном парламенту.
Иод лоших, ипак, постоје гори. У овом случају, ти још гори су Форца нуова, чија се политичка оријентација описује као комбинација католичког фундаментализма и мусолинијевске идеологије. Постоје разлози зашто за ову странку, иако постоји већ више од 20 година, доскора готово нико ван Италије није знао: уз све своје деценијама гомилане проблеме, Италија је у очима света „нормална“земља на чијој политичкој сцени, као и другде, има свега и свачега, али на чије екстремне сегменте, будући да су били на крајњим маргинама, није било потребе обраћати пажњу. Данас, међутим, више није тако: тамошњи процват десног екстремизма, опет као и другде у Европи и САД, сада је немогуће игнорисати. А Форца нуове што се тиче, за ову прилику довољно је навести још само ово: док су мање-више све странке, па и оне радикално десне, мада преко воље и уз много ограда, осудиле оружани напад на имигранте у Мачерати, ова организација га је поздравила и понудила нападачу да му обезбеди адвоката (није било потребе: већ га је имао).
Најбољи индикатор колико су ствари у Италији кренуле странпутицом налази се, ипак, другде - и то
Док су остале странке, па и крајње десне, макар и преко воље осудиле оружани напад на имигранте у Мачерати, отворено фашистичка Форца нуова га је поздравила
се ових дана констатује на разним странама, чак и више изван земље него у њој. Дошло је, наиме, такво време да се, с обзиром на то да се досад владајућем левом центру не дају никакве шансе за останак на власти, највеће наде у то да ће земља после ових избора сачувати какву-такву политичку и економску стабилност (мада је ова друга увек на корак до тога да се извргне у катастрофу) полажу у... Берлусконија. Истог оног дискредитованог Берлусконија који је током својих премијерских мандата деградирао институције, поткопавао независност судства, успоставио потпуни медијски монопол и вечито био у сукобу интереса; који је редовно брукао Италију пред светом; и који због судске забране није ни у прилици да се сам кандидује за неку политичку функцију - мада би, како се верује, требало да има важну улогу у избору новог премијера.
Како сад то? Реч је о томе да је како у тексту за Форин полиси констатује Алберти Мингарди, директор Института „Бруно Леони“- у поређењу с оним што се италијанским бирачима тренутно нуди, Il Cavaliere, како Берлусконија зову, оличење умерености и опрезности, нека врста кандидата континуитета који нема амбицију да руши систем притом немајући појма чиме би он требало да буде замењен, као у случају М5С; или повлачи непромишљене потезе који би могли да изазову економски колапс, какви би се могли очекивати ако би се вођење земље препустило људима попут Салвинија и сличних. Посматрано поготово из перспективе Европске уније, Берлускони одједном, макар и само као човек из сенке, делује као прихватљиво решење, наводи Мингарди. Ово „није тако лудо као што звучи. Берлусконијева реторика можда јесте претерана, али политичке мере које је спроводио то никад нису биле. Ово је Италију можда коштало јер није спровела радикалне реформе које су јој насушно потребне, али у време усијаног популизма то (такво Берлусконијево поступање, прим.) даје неки осећај сигурности“, пише он.
Додатну иронију представља то што ће, како је већ наведено, Форца Италија из ових избора највероватније изаћи као тек трећа, можда чак четврта по снази странка, иза М5С и ПД, могуће и Лиге, али се свеједно према већини прогноза очекује да владу на крају саставе Форца Италија, Лига и Италијанска браћа. Јер - судећи што према у Италији традиционално непоузданим анкетама, што према природним инклинацијама сваке од партија - једино та комбинација странака има реалне шансе да (могуће тек уз гласове још неке мање десничарске групације) намакне већину у парламенту. Нико, ипак, не може да буде сигуран у исход, посебно стога што су ово први избори који се одржавају по новом, јесенас усвојеном изборном закону, по коме се нешто више од трећине посланика у оба дома бира по већинском, а остали по пропорционалном систему.
Сигурно је, дакле, само да не слути на добро.