Страх дисциплинује
СОЦИЈАЛНА ПРАВДА И МИР У ОБРНУТОЈ СРАЗМЕРИ
Изостаје ли у Србији артикулисана побуна због апатије, страха, недостатка свести о грађанским и радничким правима или нечег другог
Изостаје ли у Србији артикулисана побуна због апатије, страха, недостатка свести о грађанским и радничким правима или нечег другог
Од губљења грађанских и радничких права једино је погубније самовољно одрицање од њих, које се суштински може поистоветити с пристанком на безвлашће маскирано у апсолутну власт. И, док се у Србији новим законима и предстојећим уставним променама доношење одлука централизује у рукама неколицине, грађани Румуније се од прошле године до данас на улицама боре за повлачење закона који би отежао борбу против корупције. У два наврата су веровали да су успели, али нису посустали и тренутно захтевају смену председника. Грађани Француске су
били довољно далековиди да на председничким изборима прво подрже технократу Емануела Макрона, како победу не би однела профашистички опредељена Марин ле Пен, а потом да уз кошкања с полицијом марширају против његових реформи Закона о раду. Поређења ради, синдикални протести против Закона о раду и Закона о запосленима у јавним службама 2014. и 2017. у Србији су окупили по 4.000 демонстраната који су се разишли до поподнева. Грађани Грчке се годинама уназад налазе у ретко дубоком чабру, али тамошње радништво и даље смогне снаге да, кад затреба, по секторима ступи у серију штрајкова. Изостаје ли у Србији артикулисана побуна због апатије, страха, недостатка свести о грађанским и радничким правима или нечег другог?
Професор на ФПН-у и председник УГС „Независност“Зоран Стојиљковић сматра да је у основи одговора на ово питање друго питање – зашто су гласачи спремни да толеришу неуспешну власт. На њега је већ одговора и превише.
„Вишеструка разочараност пређашњим искуствима довела је до тога да, према неким истраживањима, између седам и девет од десет грађа-
на сматра да политичари гледају само своје интересе и да су суштински неодговорни. Парафразираћу бугарског социолога Ивана Крастева – све странке и коалиције у време избора са сиромашном већином бирачког тела улазе у страствену љубавну везу, а по ступању на власт се ожене с међународним организацијама и мултинационалним улагачима“, каже Стојиљковић за НИН.
С неповерењем под руку иде и последична апатија. Изостанак алтернативе изродио је увереност у немогућност алтернативе, због чега, сматра наш саговорник, све мање људи мисли да је Србија пожељан оквир за бољу будућност. Унутрашња и спољашња миграција последице су уверења да се као друштво не крећемо у добром смеру и да изостаје компетентно, демократско вођење државе.
„Данас већина не би везала егзистенцију своје породице за Србију када би могла да бира. Ви можете имати свест о грађанским и радничким правима, али се нажалост подразумева да имате и свест о томе да можете да изгубите плату, посао и сигурност. Страх изванредно дисциплинује. Људи се теже буне, а ниво захтева опада. Деведесетих су предуслови протеста и промена били свест о кривцу за постојеће стање, вера грађана у сопствене способности и постојање актера који ће различита незадовољства повезати и артикулисати. У сусрету тих фактора настају солидарност, култура протеста и друштвени дијалог. Плашим се да данас ниједан од поменутих предуслова не постоји“, каже Стојиљковић.
Разлога за незадовољство има напретек, али исто важи и за разлоге за страх. Према подацима из РЗС-а за 2016. годину, свака четврта особа у Србији је у ризику од сиромаштва, а чак 38,7 одсто становништва је у ризику од сиромаштва и социјалне искључености. Испод линије апсолутног сиромаштва живи око 500.000 наших суграђана, међу којима је 100.000 деце. Све је присутније и тзв. невидљиво сиромаштво, како се назива лагано клизање осиромашене средње класе ка нижим слојевима.
Запосленост јесте скочила, али само зато што се, од промене параметара унутар Анкете о радној снази коју спроводи РЗС, међу запослене убрајају и помажући чланови у домаћинству, привремено и повремено запослени
Већина грађана Србије радије ће ћутати и трпети колико може него што ће ризиковати и оно мало што има да пусти низ реку транзиције
појединци и особе које имају уговор о делу. Према истраживању социолошкиње Маје Крек, половина одраслог становништва Србије је те исте 2016. имала приходе мање од 213 евра, а три четвртине су имале приходе мање од 312 евра. Тек свака седма особа у Србији имала је приходе од 444 евра, колико износи званична просечна зарада, показатељ који је обрачунат на фингираном узорку и који, ако ништа друго, показује да веома мали проценат становништва има неупоредиво већа примања од остатка. Исти тај остатак – а заправо већина грађана Србије – радије ће ћутати и трпети колико може него што ће ризиковати и оно мало што има пустити низ реку транзиције.
Оно што Стојиљковић зове овдашњом „вером у туторску улогу државе и вође“, професор социологије на Филозофском факултету у Београду и један од покретача нишког Удружења председника скупштина станара Ђокица Јовановић повезује такође са страхом као константом у развоју српског друштва.
„Наша радничка класа је настајала у историјски кратком периоду индустријализације после Другог светског рата. Чак и тад је била ’полутанска класа’, једном је ногом стајала у фабрици, а другом на њиви. Пуни класни идентитет никад није настао, јер већини људи егзистенција никад није зависила само од рада у неком постројењу или од боравка у граду. Без јаког радништва нема ни јаке грађанске класе, а без потоње нема ни потенцијала за артикулисани захтев за променом. Сељаштво је у бити инертно и противно променама – то треба схватити без згражања и не осуђивати из псеудоелитистичке позиције – јер је имање једино што као људи имају. Избегавају ризике и слушају ауторитете. Рецимо, још је Карађорђе био забранио првом секретару Правитељствујушчег совјета Божидару Грујовићу да јавно прочита први нацрт српског устава Слово о слободи да се не би замерио неким својим саборцима“, каже Јовановић за НИН.
Истини за вољу, ни грађанска класа ни социјална правда као појмови не морају да обујме, а камоли означавају потенцијал за побуну и социјалну сигурност. Јовановић подсећа да, рецимо, Устав из 1974, који је, каже, могуће критиковати, није садржао синтагму „социјална правда“. Можда је посреди незгодна навика да лепе ствари именујемо тек када их изгубимо. Држава је тада још знала да је њен задатак да се пре свега брине о што је могуће већем делу становништва, а не о што је могуће ужем кругу политичко-предузетничких удруга. И, док се у појединим европским државама расправља о увођењу минималног дохотка, јер су власти свесне да је стабилна друштвена ситуација и њима у интересу, Србија ће, према речима Александра Вулина, бившег министра за рад, примаоце социјалне помоћи терати да социјалну помоћ зараде, као плату.
Једнако је парадигматичан и пример све чешћих деложација. Законом о становању, одржавању зграда и социјалном становању из 2016. је отворен пут ка одузимању крова над главом због и најмањих дуговања. Да је актуелна власт социјално неодговорна показује то што је потоњи закон усвојен у околностима у којима, подсећа портал Машина, према подацима Еуростата, око 17 одсто становништва Србије обитава у екстремно тешким условима становања. Готово половина становништва живи с превеликим бројем укућана, од чега две трећине припада најрањивијим друштвеним групама. Уз овај доказ очитог одустајања државе од друштва, ваља поменути и да данас деложације не врше судски извршитељи, већ приватни извршитељи. Чак је и присилно исељавање, дакле, постало приватни бизнис.
Међутим, та логика је само логична, морбидна последица једнако
Без јаког радништва нема ни јаке грађанске класе, а без потоње нема ни потенцијала за артикулисани захтев за променом
изопаченог резоновања које је дуго већ присутнo.
„С почетком транзиције смо ушли из једног моноидеолошког система у други. И, док је у Савезу комуниста, који неспорно јесте био бирократска творевина која је централизовала сву власт, ипак било плурализма – било је ту свачега, од стаљиниста до либерала, и сви су се борили за наклоност врха партије – систем у који смо ушли ту врсту диференцијације и дијалога не нуди. Овде су једине две сталне одреднице капитализам и национализам. Бирач не мора да зна ову чињеницу да би осећао да нема алтернативу, а самим тим ни воље ни снаге да се буни. У сећању му преживљава да су све партије од пада социјализма мање или више само додавале по један негативни слој. Сви су заговарали безалтернативну приватизацију као пљачку друштвене својине и никоме у интересу није било да развије делатну друштвену дебату. Данашње и будуће генерације ће жњати плодове“, каже Јовановић.
Макар оно што их остане у Србији, земљи у којој је вертикална сталешка мобилност као једна од кључних одлика социјално одговорне државе безмало непостојећа, како је показало једно истраживање Института за социолошка истраживања пре шест година. Остаје нада да ће макар синдикати у међувремену постати моћнији преговарач с властима и послодавцима, премда њихови чланови, вели Стојиљковић, знају да од артикулисаног организовања неће бити ништа, јер знају и да је већина запослених у јавном сектору тамо захваљујући партијској књижици. Оданост се макар засад овде не заслужује солидарношћу, већ услугом. Солидарност јесте на улице изнела на десетине хиљада људи током протеста „Против диктатуре“, јесте изнедрила покрет Седам захтева, јесте додатно профилисала иницијативу Не да(ви)мо Београд, али је истрајност изостала. Зато, сматра наш саговорник, треба раскрстити са увреженим гађењем од политизације будућих масовних незадовољстава, јер политика управо јесте утицај на процес одлучивања.
У Србији ћемо, дакле, или сви бити политичари, или у Србији никог бити неће – побећи ће трбухом за крухом. Осим власти и њихових послушника.