Сиротињо, и политичарима си тешка!
УЗРОЦИ ВЕЛИКЕ НЕЈЕДНАКОСТИ У СРБИЈИ
То што Србија спада у европске рекордере по неједнакости, јер они на врху лествице имају готово 10 пута већи доходак од оних са дна, последица је транзиције, погрешне економске и пореске политике и малих социјалних издвајања
Хиљаде људи сјатило се у Давос. Њихово заједничко богатство мери се стотинама милијарди долара. У историји света није забележена таква концентрација богатства по квадратном километру... Непрекидно ће бринути због сиромаштва и неједнакости, али из неког разлога ни овога пута неће успети да пронађу довољно новца, времена или лобиста за усвајање политика за које се залажу, у званичном делу програма: повећање пореза за један одсто најбогатијих и велика наследства, обезбеђивање пристојних надница, смањење разлика у дохотку између директора и радника, веће улагање у државно школство... Много је профитабилније сазивати конференције за новинаре и излагати небулозне планове да се 90 одсто богатства подели у хуманитарне сврхе него поштено платити своје снабдеваче и раднике... Јефтиније је на кола залепити налепницу о фер трговини него лишити се услуга повремено и привремено ангажоване радне снаге. Јер, они не желе да дају плате од којих се може живети, али ће зато радо помоћи филхармонијски оркестар. Организују радионице о транспарентности у државној управи, а забрањују синдикате. Следеће године ће се поново окупити и можда оборити рекорд у концентрацији доларског богатства по квадратном километру... Овако је за Global inequality лицемерје данашње политичке и бизнис класе, описао економиста Бранко Милановић.
Иако се, мерено утицајем и милијардама, домаћа политичка елита налази далеко од Давоса, лицемерјем
готово да и не заостаје за онима који у Швајцарској једном годишње, тобож, пребирају водеће глобалне проблеме.
То што седе у владама које годинама промовишу стране инвеститоре као врховне господаре наших судбина, често важније и од права и од закона, не смета им да се сваког 20. фебруара, на Светски дан социјалне правде, диче својим социјалдемократским опредељењем и заклињу у бригу о најугроженијима.
Статистика показује да је тих наугроженијих све више у Србији, а нова методологија за обрачун зарада да највише запослених, сваки пети месечно прима између 20.000 и 25.000 динара, док их две трећине зарађују мање од републичког просека. Анализа професора Економског факултета у Београду - Михаила Арандаренка, Горане Крстић и Јелене Жарковић Ракић - о доходовној неједнакости показује да је она код нас већа него у било којој земљи ЕУ, али и готово свим републикама бивше Југославије. Према подацима из Анкете о приходима и условима живота, у 2016. је џини коефицијент (најчешће коришћени показатељ неједнакости прихода и расподеле богатства) у Србији 38,6 поена и значајно је већи од просека у земљама ЕУ (31), али и већи него у Македонији (35,2), Хрватској (30,6) или Словенији (24,5). Истовремено, 20 одсто најбогатије популације у Србији има 9,7 пута већи доходак од 20 одсто оних чији је доходак најмањи, што је већа разлика и од оне у Македонији, Румунији, Литванији или Бугарској.
Аутори анализе Доходовна неједнакост у Србији указују да је неједнакост не само кочница економског раста, већ и потенцијални извор друштвене и политичке нестабилности. Ипак, домаће политичаре то не брине. Њихово интересовање за сиромаштво и неједнакост далеко је мање од бриге за инвестиције, раст и фискалну консолидацију. Уредба, написана још средином 2016, која прописује да се државни органи убудуће обавезују да јавне политике усвајају тек пошто процене њихов утицај на сиромаштво и неједнакост још није усвојена, а истраживање које је за потребе ове анализе урадила Нинамедија показало је да је и медијској јавности сиромаштво последња рупа на свирали. Анализа штампе, ТВ и радио станица и водећих интернет портала од 2014. до 2016. показала је да су се теме о мерама штедње у јавности пласирале 18.500 пута, а доходовна неједнакост само 52 пута.
„Висока неједнакост је озбиљан проблем колико и висок јавни дуг, али шта одређује која ће тема доминирати у јавности, нисам сигурна. Недавно сам питала представника ММФ-а у Србији зашто када анализирају ситуацију у Србији не скрену пажњу Влади и на високу неједнакост, као што су то урадили у Литванији, где су цео извештај посветили тој теми и мерама за њено смањење. Добила сам одговор да се они и те како баве тим темама и са нашим креаторима економске политике, али тај део дискусије не доспе у медије“, каже за НИН Јелена Жарковић Ракић, једна од ауторки анализе.
Утврђујући узроке који су у нашој земљи довели до превелике разлике између доходака оних са врха и оних са дна, аутори истичу транзицију, пореску политику, мала социјална давања и проблеме на тржишту рада. Михаил Арандаренко, одговарајући на питање да ли је у транзицији могуће избећи пад запослености, без обзира на високе стопе економског раста, одговара: „Транзиција је свуда донела смањење запослености у првој фази, али код нас је тај пад трајао неочекивано дуго и био је веома дубок, а раст запослености је изостао, касније и услед кризе. Пуно је разлога за то, али ово су кључне
грешке економске политике које су до тога довеле. Прво, изабрани модел приватизације и регресивно опорезивање рада уведено 2001. допринели су много већој деструкцији запослености него што је било неизбежно. Радно интензивна предузећа у металском или текстилном сектору са ниским платама, била су оптерећена огромним порезима на рад у најосетљивијем тренутку за њихов опстанак“, каже Арандаренко, наводећи бизаран пример: „Уведено је правило да лицу са високом стручном спремом, независно од тога колико заиста зарађује, предузеће мора да уплаћује порезе и доприносе као да зарађује најмање 127 одсто просечне зараде у држави“.
Он додаје да је „друга грешка то што ништа није урађено како би се подстакла нова запосленост, већ су наши привредници сматрани преварантима и оптерећени високим порезима и другим наметима, што је довело до тога да наш пад запослености у транзицији буде далеко већи, а креирање нових радних места мање него у другим земљама централне и источне Европе“.
Саша Ранђеловић, доцент Економског факултета у Београду, истиче да је 90-их година запосленост још била велика, иако је БДП стрмоглаво падао, јер су била забрањена отпуштања. „Почетком транзиције било је тешко зауставити велика отпуштања у приватизованим предузећима, јер је велики број људи само формално био запослен, иако је њихово радно место било непродуктивно одавно. Ипак, чињеница је и да последњих 17 година није урађено довољно на креирању продуктивних радних места, и повољнијих услова за инвестиције, не само стране него и домаће“.
Високи порези на рад и данас су једна од главних замерки послодаваца у Србији, мада анализе показују да то оптерећење није много мање ни у већини европских земаља. Чињеница је, међутим, да је прогресивност у опорезивању код нас мања, па су проблем порези на ниске плате, што и доводи до још веће неједнакости.
„Од 2001. до 2007. имали смо регресивно опорезивање, што значи да су процентуално више биле оптерећене ниже плате. Од 2007. опорезивање рада је благо прогресивно, али
Иако је неједнакост кочница економског раста и потенцијални извор друштвене и политичке нестабилности, домаће политичаре то не брине. Њихово интересовање за сиромаштво и неједнакост далеко је мање од бриге за инвестиције, раст и фискалну консолидацију
и даље најмање прогресивно у односу на друге европске земље. Постало је благо прогресивно јер је тада уведен неопорезиви део зараде, али интересантно је да је та мера била заправо споредни резултат тадашњег министра финансија који је хтео да смањи приходе од пореза на зараде како би се елиминисао буџетски вишак. Дакле, није постојала брига због неправичности опорезивања, јер то није превише интересовало креаторе политике, а синдикати нису били превише гласни у борби да се правичније опорезује“, каже Ракићева и упозорава да је и порез на укупан доходак код нас тек благо прогресиван и да је највиша пореска стопа тек 15 одсто, док у Словенији и Хрватској те стопе иду и до 50 одсто. „Оне су увеле модеран систем опорезивања по којем се све категорије дохотка сабирају и опорезују, а код нас систем није мењан након 2000. и различите категорије дохотка се опорезују различитим стопама, па износ плаћеног пореза не зависи од висине укупног дохотка, већ од тога у коју категорију је сврстан. Неке интересне групе се успеле да издејствују да буду у категорији која се опорезује нижим стопама“, објашњава саговорница НИН-а.
Са друге стране, Ранђеловић каже да би се неједнакост недовољно смањила и када би се много више него
данас опорезивале веће зараде. Он објашњава да је главни узрок велике неједнакости расподела дохотка на тржишту рада. „Разлози су бројни, од превеликог броја незапослених и неактивних на тржишту рада, до прерасподеле друштвеног богатства на основу привилегија и неформалних веза, а не марљивости, продуктивности, иновативности...“Он каже да превелика неједнакост у односу на ЕУ може бити последица и чињенице да код нас велики број домаћинстава остварује доходак у натури, а он се не узима у обзир у оваквим статистичким мерењима. Коментаришући малу прогресивност пореза на зараде у односу на развијене земље ЕУ, чиме се кажњавају они који зарађују мање, Ранђеловић напомиње да је то тако у већини нових чланица ЕУ из централне и источне Европе. „Када веће дохотке опорезујемо више онда кажњавамо рад, улагање у образовање, штедњу, иновативност. На тај начин се људи одвраћају од понашања које је у основи покретања привредног раста“.
Он процењује да ће ефекти повећања неопорезивог дела зараде од 1. јануара 2018. на доходовну неједнакост бити скромни због специфичне структуре дохотка и исплате дела зарада на црно. „У новим чланицама ЕУ порез на доходак утиче на смањење неједнакости за два до три, а социјалне накнаде за 15 процентних поена“, каже саговорник НИН-а.
И аутори поменуте анализе указују на мала социјална издвајања као додатни разлог велике доходовне неједнакости. Социјалну помоћ прима мали број сиромашних грађана Србије, јер су издвајања за њу свега 0,3 одсто БДП-а, упола мање од издвајања за најугроженије у ЕУ.
Говорећи о утицају велике неједнакости између најсиромашнијих и најбогатијих на економски раст, „свету краву“водећих светских, али и наше економије, аутори студије указују и на податке добијене ПИСА тестовима - двоструко више је функционално неписмене деце међу 20 одсто популације најнижег социо-економског статуса него у 20 одсто најбоље стојећих породица. „Деца из прве групе заостају за својим вршњацима чији родитељи припадају вишим друштвеним слојевима за две школске године. Слично је и у приступу здравственим услугама. А ако држава не може да искористи свој највреднији потенцијал - људе, не може бити у стању ни да остварује високе стопе раста. Јер, решење и јесте у једнаком приступу здравственим и образовним услугама, уз наравно креирање квалитетних и добро плаћених радних места“, каже Јелена Жарковић Ракић.
Ако смо већ рођењем у овој земљи осуђени да се налазимо при дну светске доходовне лествице, јер је доходак условљен и рођењем и држављанством, јаз свакако не би смео да буде толико велики унутар њених граница. Толики јаз, као што рекоше и аутори анализе, није добар ни за политичку, а ни за друштвено-социјалну стабилност једне земље. Циници би рекли, или је Србија земља социјалне правде или је овде, пак, неправда предуслов стабилности и социјалног мира.
И медијима је сиромаштво последња рупа на свирали. Анализа штампе, ТВ и радио станица и водећих интернет портала од 2014. до 2016. показала је да су се теме о мерама штедње у јавности пласирале 18.500 пута, а доходовна неједнакост само 52 пута