Детиње маштарије одраслих политичара
Политичари су понекад као деца. Много воле да маштају. Додуше, ту свака сличност престаје. Деца оно што измаштају, нацртају или направе од пластелина или картона, али за разлику од поменутих функционера не покушавају да убеде све људе око себе да је то реалност.
Са друге стране, функционери измаштају нешто, рецимо метро. Онда направе слику воза и залепе је на аутобус. Затим расклопе мали бели шатор и тврде да је то станица метроа. На крају одштампају и карте за вожњу возом који не постоји. Али то није све. Они, за разлику од деце, имају и себи лојалне медије преко којих ће суптилно поручивати да све те њихове маштарије заиста постоје.
Неко би, можда, рекао да је то прилично детињасто понашање, али није. То је само лагање. У условима када већи део грађана ове земље нема појма да су у Београду на води изграђене само две недовршене зграде од којих се једна и запалила, у условима када функционери града Београда, док се грађани пробијају кроз снегом завејане и неочишћене улице, са ТВ екрана исте те грађане убеђују да су улице чисте и проходне, заправо не би требало да нас чуди ни то што се тако смело и маштовито играју метроа.
Нешто нам говори да се на томе неће зауставити. А, уосталом, и зашто би? Напредак не треба кочити ни по коју цену! Сада када смо добили метро, морамо да идемо даље. Гондола је следећи велики пројекат, који ће значајно унапредити како саобраћај у главном граду, тако и туризам. Па замислите само усхићеност свих тих бројних Бугара, који лагано клизе низ сајлу гондоле изнад Саве, док са једне стране гледају изџигљалу кулу Београда на води, оперу, шопинг-мол и хотел са пет звездица, са друге стране импресивни јарбол од 120 метара, а у даљини пуца поглед на гордог новогодишњег Деда Мраза код новобеоградске општине. Па не да ће свако од њих оставити по 300 евра, већ ће лопатама бацати паре на нас!
Али ни на томе не треба стати. Космодром у Рипњу! Председник Србије каже да смо у свету врло уважавани и поштовани јер смо ојачали у сваком смислу. Велесила, такорећи. А свака велесила која држи до себе мора да има космодром. Одатле бисмо лансирали космичке летелице у свемир, а то је згодно јер бисмо у њима у свемир могли да лансирамо и све што не ваља и смета нам. Ако нас разумете. Добро, лансирали бисмо опозицију, ето! И лансирали бисмо фекалије, пошто Рипањ још нема канализацију. Добиће Рипањ и канализацију, али прво космодром. Приоритети морају да се знају. А и космодром је лакше направити. Само треба стрпљења. Корак по корак.
Политичари су понекад заиста као деца. Зато им је важно да уз њих буду Бранко Коцкица, Буле Гонцић и Пеђолино. Не да би маштали заједно, јер политичари маште имају напретек, већ да би у те њихове маштарије убедили друге. Можете да не поверујете Синиши Малом или Горану Весићу за метро, али чик да не поверујете Бранку Коцкици ако вам каже „Татататирци, јесте за вожњу метроом? Тамо су возови од чоколаде, а прозори су од мармеладе!“
Ма, дај пет карата!
За разлику од деце, политичари измаштају – метро, онда слику воза залепе на аутобус, затим расклопе мали шатор и тврде да је то станица метроа. На крају одштампају и карте за воз који не постоји. Неко би рекао да је то прилично детињасто понашање, али није. То је само лагање ЗОРАН КЕСИЋ и екипа Njuz.net-а