Понављачева верзија
Да, највероватније је исправније бавити се нечим, или било чим другим али РТС народ, попут житеља Содоме и Гоморе, својим континуираним погрешним понашањем сам призива библијску пошаст на своју насеобину. Последњи у низу изазивања судбине је конференција за новинаре поводом емитовања серије Немањићи – рађање краљевине у коначном облику на којој су изречене тезе да је мноштво критика заправо добра ствар која показује да серија има функцију покретача друштвене расправе. Уз то, да се ради о храбром искораку, хватању укоштац са једним историјским периодом које отвара пут другим ауторима да то ураде још дрскије и боље у годинама које долазе. Оба правца мишљења су погрешна.
Да је серија замишљена и изведена пре свега драмски писмено (а све грешке у детаљима, дијалошка „причврљивања“, „хапшења“и „блокирања“долазе касније, као природан наставак безумног почетка), или барем умерено неписмено добила би пажњу тек мало већу него што је обичај, захваљујући неумереним најавама да се снима нешто до сада невиђено, при томе и од националног значаја. Што се искорака тиче, он заправо храни будући страх образованијих и интелигентнијих аутора који су били сведоци како изгледа када све Србије – и Друга, и традиционалистичка, и експертска – почну да вас понижавају етимолошки испитујући сваки дијалог и загледајући свако хладно оружје исукано из корица.
Немањићи би без икакве ироније или малициозности, могли бити одлично употребљени као наставно средство на студијама драматургије, режије и монтаже. Наиме, много се више научи од нечег лошег него од доброг, а у случају Немањића имамо редак пример грешке и безнадежног покушаја поправке. Рецимо, основни проблем прве епизоде у новогодишњој верзији био је одсуство сукоба изграђених на основу односа између ликова (хтења и ометања). Стога, грешка није у квантитету сцена већ у квалитету садржаја сцена. Када је укупни квалитет лош, уклањање неколико бесмислених сцена оне које остану неће учинити мање бесмисленим. Таквим штриховањем се само догоди да, уз „крст часни“, нестане и пет секунди помињања богумила око чије историјске улоге би паметан сценариста изградио целу сезону серије. Јер, ту је добра прича, у разликама између људи и онога у шта верују, у политици која употребљава или долази као последица тих разлика. Колико је само у Великој Британији написано драмских дела која експлоатишу Хенрија VIII и прогоне римокатолика током XVI века? Даље, нека врста приче јесте постојала, иако на нивоу преписивања историје за ниже разреде основне школе, те се додавањем наратора (нарочито ако он није човек из народа већ краљ) добија само додатно ометање гледаочеве идентификације са ликовима и идејно и драмски погубан покушај стварања утиска о присуствовању нечем страшно важном. Сад, Џон Милијус и остали аутори серије Рим свакако су се бавили нечим страшно важним и управо зато су као прва врата ка „зар и ти, сине Бруте“свету одабрали обичне људе: тихо незадовољног центуриона, његову жену – белу удовицу, легионара антијунака који је свима, и поред Јулија Цезара, Марка Антонија, Клеопатре и осталих дегенерисаних Птоломеја, био омиљени лик. То, а не оклопи из Игре тронова, требало је да буде узор и водиља. Како је било живети, обављати нужду, падати у ропство због дугова? Ту се крије одговор на питање „ко смо ми?“, а не у биткама чије су исходе ионако записивали победници. Или је можда само питање сувишно, јер „ми“смо људи који живе на територији на којој су пре једног миленијума живели неки други људи, за „нас“људски вредни као и сваки други становник планете, а драмски вредни онолико колико писац сценарија успе да их таквима начини.
Напомена: Текст је писан на основу прве измењене и друге епизоде. Негативни утисци који се у њему налазе записани су са задршком. У потпуности је могуће да су касније епизоде генијалне