Хермелин је знао…

Или: ако је Оливер Ивановић имао хермелинске особине „чистоте и скромности“, да ли је онда чудно што је као такав сметао и Шиптарима и Србима ДРАГАН ЈОВАНОВИЋ Дугогодишњи колумниста НИН-а

Док ће, ове недеље, и у Бриселу да се расправља о убиству Оливера Ивановића, са северног Косова креће нови таласић сеоба тако да нам, ускоро, Заједница српских општина можда неће бити ни потребна. Испада да су од косовских Срба угроженији само – хермелини. Полако, полако! Успоредба није ни неумесна, а није ни случајна.

Хермелин је симбол „чистоте и скромности“. Он живи у умереном, подарктичком појасу Европе, тамо где су живели и наши Хиперборејци. Елем, хермелин је најлепши зими када му крзно постаје потпуно бело, иначе му је светлосмеђе боје. Е, сад, иако је, наоко, веома допадљива животињица, хермелин је опасан месождер и може да поједе животињу неколико пута већу од себе (!?) а што је својствено Србима. Хермелин лови ноћу, али њега ловци, обично, лове дању и то због његовог скупоценог крзна за којим лудују све жене од када је света и века. И ту је хермелин сличан Србину.

Вероватно знате за Леонардову слику Дама са хермелином. На слици је, је л` да, петнаестогодишња Сесилија Галерани, иначе, љубавница много старијег Лудовика Сфорце из Милана који је, неко време, био и мецена Леонарда да Винчија. Ова слика је, мени, много загонетнија од Ђоконде. Јер, пазите, малолетна Сесилија држи у наручју живог – хермелина!? То је, само по себи, незамисливо, јер хермелин се, чак ни љупким малолетницама не препушта, тек тако, у руке, а камоли да у наручју младе даме сатима позира сликару, па макар се тај звао и Леонардо.

У стању сам да сатима буљим у Даму са хермелином, и, све сам убеђенији да је хермелин у наручју Сесилије, у ствари, мој Лео, мислим, Леонардо! Кажу да је био заљубљен у Сесилију, али ту није смео да петља због њеног љубавника Лудовика. И док Сесилија позира, она гледа, негде са стране, можда, баш, у Лудовика Сфорцу, али хермелин гледа право у мене! И, само што ми не каже: „Шта зеваш у мене, будало!? Зар не видиш да сам прерушени Леонардо!?“

На све ове муке у руке ми стиже збирка новела Хермелин је знао Бранка Драгаша који нам се открива као сјајан писац хладног опорог камијевског стила. Новела Хермелин је знао је бритка, „хируршка“аутопсија Француске револуције из 1789. године која се, је л` да, завршава убиством њеног вође Робеспјера. Завереници, обављена посла, предвођени Јозефом Фушеом иду ван Париза у лов на – хермелина. Али, хермелин измиче ловачким псима. И, када је, већ био недостижан потери, одједном, на пропланку испод самог врха планине, хермелин стаје и окреће се гоничима као да их призива. Када му је Јозеф Фуше пришао, хермелин га је сузних очију погледао, али овај га је хладно, из ловачке пушке, одстрелио. Али, тада је Фуше схватио зашто је хермелин стао; пред њим је била прљава бара и он није хтео да упрља своје бело крзно. То је Фушеа толико разгневило да је хермелина шутнуо у бару, презриво рекавши: „Чистунац!“

Не би ли ми истерала хермелина из главе, Биља ме шаље на Ђерам пијацу по ситан сир за питу гужвару, али мени као да је жив хермелин у празном цегеру... Кломпарам са Ђерма, а Драгашева новела ме, све више, подсећа на Оливера Ивановића, мада је написана око Благовести 1997. године. Али, чуј наслов Хермелин је знао (!?).

К. Г. Јунг, мој гуру из Швице ми, пак, каже: „А шта ако је у Драгашевој новели Робеспјер, у ствари, Милошевић!? Или, можда, Ђинђић!? Ово јесте мало натегнуто, али у литератури све је дозвољено!“

Враћам се са Ђерма, а у Грочанској, из контејнера, искаче моја Црна, сва мусава: „Свеједно је да ли су Оливера убили Срби или Шиптари. Хермелини, својом чистотом, изазивају нечисте људе, зликовце поготово.“