ПУТ КА УСПЕХУ „МИНИ МЕРКЕЛОВЕ“
Анегрет Крамп Каренбауер
Ново лице немачке Хришћанскодемократске уније (ЦДУ) требало би да проведе Ангелу Меркел кроз њен најтежи тренутак откако је на челу ове странке. Анегрет Крамп Каренбауер дошла је на место генералног секретара у склопу настојања Меркелове да смири страсти и добије подршку за договор који је постигла са старим/новим коалиционим партнером, Социјалдемократском партијом (СПД), као и за своју политику у наредне четири године - колико, како тврди, планира да остане, упркос спекулацијама да ће под унутарпартијским притиском можда морати да оде раније. Петер Таубер, досадашњи генерални секретар који је на тој
позицији био од 2013, поднео је оставку пре истека мандата, који је требало да траје до децембра. Званично из здравствених разлога, а незванично зато што није успео да се избори са тврдим крилом странке, посебно после лоше предизборне кампање и незадовољавајућег резултата на парламентарним изборима прошлог септембра. А Крамп Каренбауер је и пре него што је званично изабрана постала медијска звезда.
Ћерка протестантског свештеника, као и Меркелова, по образовању политиколог, мајка троје деце, Крамп Каренбауер инсистира на очувању конзервативних вредности странке. Била је седам година на челу Сара, најмање
немачке покрајине, пре тога на министарским местима у локалној влади, шест година и чланица Бундестага.
Обожаватељка је AC/DC и удата за рударског инжењера који је оставио посао да би подизао децу - и то би било све од модерног у њеном животу. У свему осталом она је оно што жели десно крило ЦДУ. Њена чврста припадност Католичкој цркви, деца, породица, чине је добрим избором за покушај да се партија консолидује и, ако је то икако могуће, измире њене фракције. За такву улогу препоручује је, рецимо, противљење одлуци суда у главном граду покрајине, Сарбрикену, да се из суднице уклони хришћански крст, као
и њени ставови о правима хомосексуалаца. Пре три године изјавила је да „уколико се брак буде широко дефинисао само као дугорочна, одговорна веза између двоје одраслих људи, без обзира на пол, то би онда могло да доведе и до других захтева, као рецимо за брак између блиских рођака или између више од двоје људи“. Од напада са левице бранила се објашњењима да „није баш тако мислила“, али је за конзервативце то било управо оно што су желели да чују.
Могућа наследница канцеларке дели њен прагматизам и одлучност. У медијима је већ прозвана АКК, због имена које се мало теже изговара, али и игре речи због изразите енергичности и асоцијације на AKW (Atomkraftwerk), што је у немачком скраћеница за нуклеарну електрану.
Ретко се који политичар може похвалити да је са места из мале провинцијске области стигао право у срце странке. Али АКК има иза себе један успех којим је задужила целу странку, а пре свега Меркелову.
Док се прошле године позиција странке озбиљно дрмала, поверење грађана топило а гласови одлазили, она је на покрајинским изборима успела да победи СПД. Иако је реч о најмањој покрајини (не рачунајући три града са статусом федералне јединице - Берлин, Хамбург и Бремен), то су ипак били избори на којима се тестирала воља гласача пред септембарске парламентарне. И та победа је показала да ЦДУ може да остане на власти. Кад је побрала 41 одсто гласова, њена пријатељица канцеларка послала јој је букет цвећа; који месец касније, демохришћани су још једном, макар и неубедљиво, победили на парламентарним изборима, а Меркелова остала њихов лидер.
Злобници су већ приметили да је Меркелова у АКК пронашла млађу верзију себе – „мини Меркел“, како је називају медији - а за то су тек добили повода када је, представљајући је, изјавила да је то прва жена у историји странке на месту генералног секретара. Затим се ипак, уз осмех, исправила – „заправо друга“. Пошто је прва жена на том месту била управо Меркелова: на ту позицију дошла је 1998. и била на њој до 2000, да би пет година касније отишла на место канцеларке.
Аналитичари ће рећи да је Меркелова повукла паметан потез јер АКК доноси више традиционалних, конзервативних погледа, какве деле и канцеларкини критичари, те да би то могло да умири десно крило странке. Јер, померање ЦДУ ка центру под вођством Меркелове већ је одавно пореметило међустраначке односе, а од одлуке да отвори врата мигрантима и притиска који је више од милион приспелих унело у немачко друштво, тензије у партији су непрестане.
Зато се сада очекује да „крунска принцеза“, како још називају нову генералну секретарку, покуша да ублажи последице тих потреса. Истовремено се већ спекулише да би њене амбиције могле да је поставе у канцеларску столицу и пре избора 2021. године. Јер иако је после своје победе у Сару изјавила како „не размишља о Берлину“- додајући да је занима само место покрајинске премијерке - мање од годину дана касније нашла се баш у Берлину, на месту које би је могло гурнути у сам врх.
Сумње да би до промене на челу могло да дође раније подстакла је и сама Меркелова, чији је рејтинг од септембра све слабији и све је више њених страначких колега који траже да се повуче, оптужујући је да је уништила немачку политичку сцену; да је омогућила десници да се домогне позиција какве није имала од Другог светског рата; да је партију свела на најниже гране у последњих готово седам деценија; те да је одговорна за најгоре изборне резултате и чињеницу да је Алтернатива за Немачку (АфД) одузела око милион гласова. У редовима тврде партијске линије сматрају да је сама својим одлукама оставила простор у који је ускочила АфД; и, најзад, да јој је једноставно време да се повуче.
Пре само коју годину Меркелова је била „канцелар слободног света“, како су је називали страни медији. Сада је приморана да се бори за опстанак у сопственој странци у којој је морала да се правда и због лоших рејтинга и због, како је оптужују, лошег коалиционог споразума у коме је допустила да место министра финансија, најмоћније место у влади, добије СПД, а унутрашњих послова сестринска Хришћанско-социјална унија (ЦСУ). Али нешто је морало и да се пружи не би ли се коалиција одржала; невоља је у томе што ЦДУ више нема ону снагу коју је имала.
„Ово је један од најтежих периода у немачкој историји“, изјавила је АКК, осврћући се на јачање деснице, пре свега кроз снажење АфД, те на мигрантску кризу. „Потребне су нам снажне партије. У тешким временима као што су ова можете и да одустанете и да кривите друге, да кажете ‘Неко други би то боље урадио’. Али мислим да у оваквим временима морате бити спремни да сами преузмете одговорност.“
Крамп Каренбауер је за то више него спремна. Уз себе има и Меркелову, која је можда већ уморила гласаче, како говоре њени противници, али зна боље од критичара како се на власти остаје. На конвенцији на којој је добила подршку за коалицију са СПД, поставила је и нова лица у владу. Међу њима су и Јенс Шпан као министар здравља, изразито конзервативан и најгласнији критичар Меркелове; као и Јулија Клекнер, на месту министарке пољопривреде, можда тек за нијансу мање незадовољна канцеларком. Урсула фон дер Лајен, иако не превише омиљена у војсци, остаће министарка одбране, а Петер Алтмајер, досадашњи шеф кабинета канцеларке, заузеће место министра економије.
Најзад, поред тренутно неприкосновене звезде немачке политичке сцене АКК, недостатак жена на њој могао би да буде надокнађен и променама на челу СПД. Како је Мартин Шулц изненада решио да се повуче, оставио је простор за Андреу Налес, нову социјалдемократску звезду која би лако могла да се нађе на челу партије. То ће се знати крајем априла, за када је заказан конгрес. А колико овог викенда чуће се и шта чланство СПД мисли о новој коалицији.