МИ СМО ПОГАН НАРОД, МИ ЈЕДЕМО СВОЈУ ДЕЦУ

Вања Грбић

Уништавамо најбоље, не поштујемо најбоље, обожавамо их и оплакујемо тек када их сахранимо. Живимо у времену у коме је површност на највишој цени, лаж основно

средство комуникације, а превара начин живота. Али све

ће ово проћи. Маске ће пасти

„Неће ти овај интервју бити као онај који си направила са Дулетом Вујошевићем“, каже ми на растанку насмејани станар Куће славних. И у праву је. Али ни разговор са Вањом Грбићем неће бити као разговор са неким великим трећим. Каже ми да човек у тренутку док прича с неким не може да зна какав ће утицај остварити тај сусрет на њега и које ће му се речи враћати у памет. Док пишем овај уводник размишљам о томе да је Вања својим одбијањем да говори о политици можда дао много политичкији исказ од оних који се тој теми не опиру.

Када смо се чули телефоном, питао си ме да ли сам сигурна да ћу смети да објавим разговор с тобом, одакле ти та бојазан?

У последње две године сам врло мало у медијима, новинари ме се из неког разлога боје, ја не знам зашто.

Шта сад радиш?

Као и увек, идем путем којим се ређе иде. Уписао сам докторске студије на државном факултету. Истраживање које сам радио протекле четири године је објављено у страном часопису, тако да сам стекао услове да за два месеца докторирам. Померио сам још једну лествицу, бићу један од ретких олимпијских шампиона који је доктор.

Какве су шансе да се једног дана открије да си преписао две трећине доктората?

То нема теорије! Нудили су ми да ми среде за „Џ“дипломе три факултета. Мом покојном оцу су нудили диплому ДИФ-а. Рекао је: „Хвала, довиђења!“Ја сам исти као он, још сам „луђи“, мој одговор је: „Двојка! Ћао!“Не интересује ме ништа што не могу да направим са ових својих десет прстију. Па како бих другачије могао себе да погледам у огледало!? Ја немам потребу да се китим нечим што суштински нисам заслужио, то није шампионски и није олимпијски. За мене је спорт одувек био витештво, надметање са другима својим способностима и својим умећем. Децу са којом данас радим учим тим принципима који важе једнако и за живот ван спорта.

А зашто ти је било важно да својим медаљама додаш докторску дисертацију?

Док нисмо освојили злато две хиљадите, могао сам да се поредим са неким другим, као кад у трци два коња желиш да видиш да ли је овај други испред или иза тебе. Али после тога више нисам имао с ким да се такмичим осим са самим собом. Морао сам да оправдам очекивање која сам испоставио себи да не паднем са врха на који сам се претходно попео. Једини начин да се на тој висини задржим је био да нађем начин да наставим да се пењем.

Да ли имаш страх да учиш децу градиву из „застарелих уџбеника“и да су твоје лекције неупотребљиве у овом наопаком систему?

Ми живимо у времену у коме је површност на највишој цени, лаж основно средство комуникације, а превара начин живота. Али све ће ово проћи и маске ће пасти. Да бисмо тај дан дочекали спремни, све што је битно јесте да не дозволимо да нам се помути јасна слика о томе ко смо ми сами. Мени се у Србији десило све и свашта, изваран сам, измалтретиран, издан, толико да сам у једном моменту помислио да одем напоље. Али сам онда рекао не, борио сам се цео живот и борићу се цео живот, мене одавде не може да отера нико, јер ја знам ко сам. А знам и ко су они.

Људи су преуморни, манипулисани, без снаге, воље, без ичега. Боре се да преживе, окренути свом проблему и не желе више да се надмећу ни са ким. У великој смо апатији

Да ли две године касније знаш шта је био прави разлог да „пукнеш“на избору за председника ОСС-а?

Када посматрам то са ове дистанце, не бих рекао да сам пукао. Осам година сам био потпредседник ОСС-а, пуних 14 година сам у Светској одбојкашкој федерацији, 12 година као члан комисије за развој и једну годину као секретар спортске комисије. Моја улога и статус који имам у светској одбојци су много, много виши од оних које имам овде, али о томе нећеш видети ништа у нашим новинама. И то је О. К.

Како је О. К. и зашто то нећу видети у новинама?

Зато што се људи плаше да објаве било шта што ја радим.

Да ли си ти државни непријатељ?

Последњих шест година сам радио на развоју одбојке на песку, постигли смо два велика успеха, освојили смо бронзану медаљу на ЕП одбојке, радио

сам са преко 12.000 клинаца по целој Србији. Ниједан олимпијски шампион који је ушао у Кућу славних није радио са децом на тај начин. Сад сам кренуо да радим своју причу са децом ...

Нисам сигурна да си ми одговорио?

Пре неког времена сам у Пјонгчангу на демонстрацији одбојке на песку срео тренера који нас је учио технику „бриџинга“, како да кад добијеш незгодно питање замениш тему и не одговораш на оно што не желиш.

Зашто у новинама нећу прочитати ништа о твојим успесима?

Зато што нећеш.

Зашто нећу?

Зато што то не иде у прилог никоме.

Шта те је учинило неподобним?

Освојио сам олимпијско злато. Први сам добитник награде европске конфедерације за животно дело. Први сам ушао у Кућу славних, Никола и ја смо једина два брата у историји спорта која су ушла у Кућу славних неког спорта. Члан сам Алеје великана у Пољској. Глобални амбасадор Специјалне олимпијаде, факултетски образован и врло брзо доктор наука спорта и физичког васпитања. Размишљам својом главом, на мене не може нико да утиче. Јеси разумела?

Нисам. Ко је тебе отерао из српске одбојке? Није мене нико отерао. Ја сам био тај који је рекао: „Ја сам завршио са српском одбојком.“

Душка Вујошевића је, како је говорио и на овим страницама, из кошарке отерао Александар Вучић. Да ли је исти човек умешан и у твој случај?

Ја та сазнања немам.

Да ли имаш сазнања да није?

Искрено, не знам. Оно што могу да кажем је: одбојкашка Србија је решила да ми не да поверење. Да је било другачије не бих добио прилику да са екипом професора и доктора данас радим на развоју здравља и превенције болести кроз спорт.

Када причам са супругом Саром, она ми каже: „Коју ти срећу имаш да имаш времена да се играш са децом, да организујеш свој камп, да радиш ствари које хоћеш, то си ти.“То сам ја.

Значи учинили су ти?

Јесу. Десило се то што се десило, наставио сам даље, јер сам борац. Не предајем се никада, предаја је једини пораз. Када се предаш, немаш апсолутно никакве шансе да победиш. Али док год се бориш, макар минимално, шанса за победу постоји. Тако је у спорту. Тако је и у животу.

Да ли у том смислу опозиција има шансу на изборима у Београду под условима којих нема?

Ја се у политику не разумем. То није моје поље и апсолутно не желим да улазим у њега. Да ли је Пера бољи од Жике, или Лаза од Мике, то ће показати време и резултати, а не њихове приче.

Да ли верујеш да постоје времена кад је такав став „не занима ме политика“у неком смислу непристојан?

Даћу ти политички одговор - не мора да значи да је свака промена добра. Али свака промена носи са собом нешто ново. Промена може да буде и ако онај који је поново изабран промени нешто. Сад сам ти рекао нешто што ниси разумела. А то ми је и био циљ. Људи су пре свега преуморни, преизманипулисани, без снаге, без воље, без ичега. Боре се да преживе од данас до сутра, окренути су свом проблему и проблему своје породице и не желе више да се надмећу ни са ким. У великој смо апатији.

Умро је велики уметник Небојша Глоговац, писало се о њему три дана, и то је то. Зато што је моралним отпацима друштва препуштено да креирају критеријуме вредности

Зашто мислиш да спортисти и јавне личности не треба да се политички ангажују?

Зато што улазе у поље које не познају. То би било исто као да ја узмем да правим скулптуру. Хоћу да ти продам скулптуру а везе немам са вајањем. Ја знам од детета да извајам спортисту, одбојкаша, али не знам да извајам скулптуру.

Ако неко свој лични кредибилитет уложи у борбу за праве дипломе, уместо за лажне, зар то није мешање у политику?

Проблем у Србији је што људи у политику гурају све, али политика

није маргарин. Код нас људи једу политику сваки дан. Код нас људи дишу политику. Код нас се сви баве политиком, од пијачних продаваца до професора на универзитету. Да ли онај који хода на жици у циркусу може у исто време да гледа згодну даму у првом реду публике, или оног што му звижди, а да не падне? Не може, пашће и разбиће се!

Мој отац је 1975. освојио прву бронзану медаљу на Европском првенству у Београду. Ја сам од седме године облачио његов дрес и сањао о томе да будем олимпијски шампион. Та жеља је стално кључала у мени, за то сам живео. Волео бих да сваки човек у овој земљи има свој сан за који ће да живи, човек често није свестан за шта је све способан.

Да ли си учествовао у неким од демонстрација деведесетих година?

Ја сам од 1992 до 2009. живео у иностранству. Али и да сам био овде, сигурно не бих ишао на демонстрације.

Стварно?

Да. Ја сам спортиста.

Па шта?

Спортиста не треба да учествује у политици. Да питам ја тебе: шта мислиш да ли неко ко је освојио олимпијско злато и носи дрес своје земље може, сме и треба да се приклони у политици овоме или ономе? Разумеш каква је то деградација интегритета?

Зар се интегритет не чува дизањем гласа против оног или овог који својом политиком деградира твоју земљу и твој народ?

Ево, ја ћу ти испричати једну причу. Ушао сам у репрезентацију 1991, 1996. смо отишли на Олимпијске игре. Освојили смо медаљу, вратили се у Београд, док смо се пробијали до Скупштине где нас је чекало 500.000 људи, зауставила ме је једна бака, мислим да је имала преко 80 година: „Сине, хвала ти на свему, сада могу да умрем поносна.“Никада нисам заборавио ту реченицу. Спортисти често немају ни осећај ни свест колико људима у овој земљи значи да се преко наших победа осете да су живи и поносни. Тако сам разумео своју мисију. Шта је данас твој циљ?

Сада сам свом снагом посвећен идеји чији је главни смисао рад са децом из региона да преко спорта дођу до међусобног помирења. Мој циљ је да наша деца буду боља него што смо били ми, њихови претходници. Правимо огромни пројекат за скоро 2.000 клинаца из Хрватске, Босне и Херцеговине и Црне Горе, где ће се радити по мом програму. Наша једина перспектива је да се окренемо једни према другима, а то је и природа одбојке. Ја сам играо у шест земаља на свету, играо сам са црнцима, белцима, жутима, будистима, католицима, муслиманима, Јеврејима, православцима, са свима, имао сам добре и лоше људе, оне са којима сам теже или лакше сарађивао, али сам увек успевао да нађем заједнички језик и да направим тим. Све је увек до нас.

Да ли ти је некад неко понудио да будеш министар спорта?

Не.

Да ли би прихватио такву понуду?

Не.

Зашто не, ако би ти то омогућило да радиш .... ?

Не. Не.

Зашто, зашто?

Прво зато што не бих никада ушао у политику, друго зато што ти као министар не радиш оно што ти мислиш, већ оно што ти се каже.

Мени се у Србији десило све и свашта, изваран сам, измалтретиран, издан, толико да сам у једном моменту помислио да одем напоље. Али сам онда рекао - не, борио сам се цео живот и борићу се цео живот, мене одавде не може да отера нико, јер знам ко сам, a и ко су они

А зашто .... ?

Види, много питаш. Да ли читаш новине? Да ли гледаш телевизију?

Умро је велики уметник Небојша Глоговац, писало се о њему три дана и то је то. Зашто? Зато што је моралним отпацима друштва препуштено да креирају критеријуме вредности у Србији. Не, не читам новине, не гледам телевизију, обожавам да пецам. Људи са којима се ја дружим су врло једноставни, ми живимо изван „фарми“, „задруга“, политике и глупости било које природе. Моја глава је мирна.

Хоћеш да ми кажеш нешто што не смем да објавим?

Кад сам имао двадесет година био сам уверен да сам најјачи, да ми нико ништа не може, да сам бесмртан... свака нова медаља ме је уздизала на још виши и виши ниво таквог осећања. Идеја о мојој неуништивости и бесмртности ме је напустила када сам добио прво дете, тек онда сам схватио колико смо рањиви и која је одговорност на нама.

Ја мислим да ми имамо обавезу да се чувамо због своје деце, да их не остављамо да расту као сирочићи или са једним родитељем. Док си сам, ти можеш да радиш са својим животом шта хоћеш и како хоћеш. Оног секунда када постанеш родитељ твој живот више није твој, од тог тренутка твој живот је дечји. Све што радиш мораш да радиш тако да не заборавиш на то. Мораш да водиш рачуна о свом здрављу, о свом понашању и о својим изјавама. Да будеш добар у бриџингу. Разумеш?

Можда.

Патријарх Павле је једном приликом рекао: „Да би ми судио мораш да узмеш мој шешир, мој штап, мој капут, моје ципеле, да идеш мојим стопама, да прођеш мој пут, и тек онда, ако још увек будеш хтео, можеш да ми судиш.“Код нас људи не размишљају тако. Ми смо Срби поган народ, ми једемо своју децу, уништавамо најбоље, не поштујемо најбоље, обожавамо их и оплакујемо тек када их сахранимо. Што би рекао владика Николај, нестрпљиви смо и то је наш највећи грех. Али ми смо ти који јесмо, ја сам тај који јесам и не могу волети никог више него нас.