ШТА САЊАМ И ШТА МИ СЕ ДОГАЂА
Дејан Тиаго Станковић
МИШ: Кад смо код дронова и међународне шпијунаже, био сам једном приликом неким послом у извесну државну институцију баш у близини рушевине на углу Немањине, што су је пре неки дан шпијуни сликали и завршили у апси. Закуцам на врата, а тамо седи госпођа једна, стара гарда, отприлике као Јованка Броз, само јефтинија верзија. Није она та коју тражим, него је секретарица, па наређује да уђем у канцеларију, да тамо сачекам. Уђем. Седнем. Чекам. Донели ми воде. Врућина била, па отворена окна. Видим доле рушевину Министарства војног, па кад сам већ на згодном месту, устанем, приђем прозору да боље погледам. Није минут прошао, утрчава она тета, ван себе: „Где сте? Зашто сте на прозору? Ко вам је допустио?“„Извините, молим вас. Само сам гледао...“А она се разгоропадила, грди ме испод гласа, а исто као да виче: „Је л’ знате ви да се то не сме? Ви мислите може тако ко како и где хоће да се шуња? На шта би то личило? Свако да може да има приступ документима.“И ја одједном уфитиљио, па шапућем: „Нисам шпијун, деце ми.“
Добро сам прошао. Није звала полицију, Чак ме није ни најурила мада сам већ помислио да ми не гине робија. Смирила се и опростила ми, али ми је заповедила да се вратим на место, да чекам.
Седим тако на столици, миран као мали миш, а тета из своје собе ока с мене не скида. Осећам како ми звони телефон у џепу, а не смем ни да погледам, а камоли да се јавим. А ње, на дан безбедности ако се сете…
СЕНДВИЧ: С почетка деведесетих година, догодило се да радио Би-Би-Си у Лондону, распише конкурс за новинара стажисту на нашем језику, па се пријавило нас неколико, углавном сви свеже стигли у Енглеску, блиски по годинама, сиромашни и жељни таквог посла. Цео дан смо имали испит. Писали смо нешто на задату тему, преводили вести, читали у микрофон и на крају радили тест опште културе. Ставили су Енглези све нас кандидате у једну собу око стола, поделили нам свима исти тест и отишли. Вратиће се за сат и по.
Ћутали смо и радили свако за себе, али није дуго требало док није почело домунђавање. Енглези се никако нису појављивали, па се друштво опустило, почело да упоређује одговоре, да се договара, док на крају нисмо све испреписивали једни од других, усагласили да све буде 100% тачно и предали Енглезима идентичне одговоре. Подсећам да је то било усред рата, а нас је било из свих зараћених страна, чак смо се можда и мрзели. Сви смо били незапослени или прали тањире, скоро па избеглице, и једни другима директни конкуренти за жељени посао. Опет, наша је ирационална потреба да опструирамо систем, превагнула. А можда је био и неки други разлог, не знам, што више мислим то ми је мање јасно, али знам да о последицама нисмо размишљали. Пре него што смо отишли дали су нам паре за карту за метро и по сендвич са сиром.
На крају нико није добио посао. Макар не нико од нас. Добио је неко кога су већ имали. Конкурс је заправо био формалност, а ми статисти. С тим сендвичем је завршена неколицина новинарских каријера.
Осећам како ми звони телефон у џепу, а не смем ни да погледам, а камоли да се јавим. А ње, на дан безбедности ако се сете…
НОВИНЕ: Један весели познаник, по струци психијатар, у неком друштву је изнео теорију да је осећај стида веома значајан у обликовању људског понашања и да нико није имун на трансфер срамоте. Неки од присутних тврдили су за себе да јесу, да су толико увежбани на бламажу да нико не може да их постиди. Онда је психијатар извео експеримент. Ту, у просторији у којој су завршили вечеру, не баш поред стола, али мало даље, он је на поду раширио новине, спустио гаће и чучнуо. Да ли је отишао баш до краја или су га на време спречили, не знам и није ни битно, тек свим сведоцима је било крајње нелагодно.
Већ ми се десило да ову анегдоту, на први поглед бесмислену, испричам у друштву, а у очекивању да ћу друге нагнати на размишљање о томе како људи јавно раде и говоре неупоредиво срамотније ствари него што је велика нужда. Међутим, реакције нису такве. Кад причам странцима, сви питају да ли је човек био пијан или луд? А наши, они питају: „На које новине?“