И ЧЕДНИ И БЕСТИДНИ
Андре Асиман, књижевник
Лето је 1983. на северу Италије и Елио, напредни седамнаестогодишњак, проводи дане у породичној вили из седамнаестог века. Једнога дана у кућу стиже Оливер, шармантни амерички научник, који ради на свом докторату, помажући Елиовом оцу. Усред сунцем окупаног пејзажа, Елио и Оливер откривају раскошну лепоту пожуде која ће им променити животе – пише у опису остварења Скривена љубав Луке Гвадањина на званичном сајту Феста.
Без сумње, филм номинован за четири Оскара, обележиће овогодишњи београдски фестивал, али и скренути пажњу на роман Андреа Асимана Зови ме својим именом по чијем је предлошку снимљен. Први пут објављен пре једанаест година, сада на корицама има фотографију глумаца Армија Хамера и Тимотија Шаламеа, с напоменом да је реч о бестселеру Њујорк тајмса.
Ко је Андре Асиман, писац ове приче? Доктор компаративне књижевности, стручњак за Марсела Пруста, литературу француског седамнаестог века, психолошки роман и однос сећања и мемоара у двадесетом столећу. Професор на Њујоршком универзитету, рођен је 1951. у Александрији, у Египту, у породици турског и италијанског порекла, која је говорила француски, али и италијански, грчки, ладино и арапски језик. Средином педесетих година прошлог века напустили су Египат током последње фазе Суецке кризе. Живели су у Риму и Паризу, од 1968. у Америци.
Његово сведочанство о одласку из земље, објављено 1995. под насловом Out of Egypt, некадашња критичарка Њујорк тајмса Мичико Какутани оценила је као изванредне мемоаре што остављају читаоца с опчињавајућим портретом ишчезлог света. Поредила га је с Дарелом, помињући у тексту и Маркеса и Чехова. Објавио је још три романа, две књиге есеја и дело о Прусту.
Смештајући радњу у прелеп крајолик, у стару грађевину из које јунаци повремено одлазе у шетње, ноћне изласке и вожње бициклом до суседног градића, Андре Асиман је у роману Зови ме својим именом (српско издање најављује издавачка кућа Штрик) дочарао атмосферу места чији становници на први поглед не раде ништа: лети „чекају да се заврши лето“, а зими – да поново дође... Уз звук цврчака, кроз пасусе је провукао читав низ наслова из кућне библиотеке Елиових родитеља и варијације класичних композиција. У затвореном кругу, налик нотном систему, прецизно је профилисао сложене карактере и готово их све окружио некаквом тешком самоћом.
Можете ли да се сетите тренутка у коме сте дошли на идеју да напишете књигу Зови ме својим именом?
Прича почиње једног априлског јутра 2005. на Менхетну, када сам схватио да наћемо изнајмити кућу у Италији – што смо радили неколико лета. Био сам разочаран због тога, и када сам видео Монеову слику куће у Бордигери, све се само још више погоршало, нагло сам осетио налет носталгије. Тако сам почео да фантазирам о грађевини. Једноставно сам се извукао из кревета и почео да пишем, да описујем. Кућа је гледала на море и до ње се могло стићи кроз дрворед борова. Било је добро! Одлучио сам да ће ту бити и аутомобил који пристиже. А ко би могао да изађе из кола него гост. Мислио сам се, био сам неодлучан око госта
– можда сам то био ја, можда нечија потенцијална љубав – нисам био сигуран. Али, на петој страници, роман је полетео. За три месеца завршио сам књигу и вратио се на рукопис започет раније те године.
Читалац ће се можда запитати није ли цела сторија настала из једне речи. Касније? Помињете је у називу уводног поглавља и већ у првој реченици. Уколико је изговори, приповедач враћа сећања.
Касније – једна од неизречених тема књиге. Касније је вероватно била Елиова склоност да одложи своју судбину, своју љубав, све оне ствари које га привлаче. Шта год да је ризично бива потиснуто ка непознатој и далекој будућности. Оливерово касније просто je налик куцању на вратима, исмејавање тежње да се нешто учини доцније.
Постоји и друга важна реч. Поподне! Уверљиво описујете дуга летња поподнева, успоравајући време. Продужавате га, на неки начин. У сцени када јунак жустро покушава да води дневник, помишљамо да жели да га шчепа.
Поподне је време мира, спокојства, понекад блаженства и тишине. Након што Оливер напусти Италију, Елио се баца у његов кревет да одспава. Ништа не може снажније да наговести њихове сате највећег задовољства од оног осећаја када поподне тромо пада на градић, на постељу.
Док разговарамо, писци дебатују на страницама Њујорк тајмса како писати о сексу. Јесте ли лако пронашли израз за такве сцене? Сећам се разговора с књижевником који шаљиво и поједностављено препричава есеј Јана Кота: ми имамо потребу за тоталом, јер нам је током вођења љубави пред очима искључиво крупни план.
Уколико пишете о сексу, важно је да у исто време будете и чедни и бестидни. Треба именовати делове тела, може се описати сам чин, не обавезно кроз наговештај, али да – свакако индиректно. Не морамо чак ни да опишемо све, али у таквим ситуацијама и делићи што упућују на целину могу да изведу трик. Кошуља је прљава, Елио је рањив, нечије су груди лепљиве, купатило и сцена с бресквом јесу јасни, а ипак није све гласно изречено. Бити чедан, али да не буде претерано... Ни ласциван! Изговорити: „Зови ме својим именом“током тог акта, далеко је далеко боље од „ох“и „ах“у трену оргазма.
С каквим сте утисцима гледали филм? Увек постоје незадовољни писци, читаоци који не воле екранизације. Сложени однос филма и књижевности...
Био сам задивљен, заслепљен, допао ми се филм. Било је тренутака када бих се изненадио јер сам заборавио сопствени роман. Свакако сам био задовољан што се сада изненада свега подсећам. Да ли сте одлазили на филмски сет? Сарађивали сте с редитељем Луком Гвадањином? Мора бити чудно на снимању. Закорачите у своју прозу, међу јунаке.
Провео сам три дана на филмском сету. Чак сам одиграо и улогу! Моја је филозофија с Луком била да га пустим да ради шта жели, без мешања. Ја сам већ рекао шта сам имао, сада је био ред на њега. Мислим да је филм дело генија и да заслужује аплауз.
Какве филмове иначе волите да гледате? Ваши ликови често иду у биоскоп, понекад се неки поступци пореде са призорима с великог платна.
Волим филмове у којима се анализирају човекове побуде. Зато волим традицију француског психолошког романа. Конкретно рад Ерика Ромера.
Шта бисте препоручили гледаоцу који је погледао филм, а још увек није прочитао књигу?
Рекао бих: ако сте дирнути филмом, толико да сте га погледали двапут, што је, како чујем, случај код многих младих људи, онда би дефинитивно требало да прочитате и роман, јер због своје дужине у односу на филмску адаптацију, он јесте још дирљивији. Открива још више о томе ко смо, шта осећамо и шта желимо. Напослетку, можда је и неизбрисив.
Треба именовати делове тела. Не морамо чак ни да опишемо све. Кошуља је прљава, Елио је рањив, нечије су груди лепљиве, купатило и сцена с бресквом јесу јасни, а ипак није све гласно изречено