ЗАВИСТ И ОСТРАЦИЗАМ
Милош Р. Перовић
новића. Сматра то очигледним јер је Ивановић, како тврди, био праћен, а непосредно пред убиство отишао је у седиште БИА где је навео два имена опасна по безбедност, његову личну, али и будућност Срба на КиМ. Трајковићева је убеђена да спотови који су пуштани о њему на ТВ Пинку, одају начин функционисања БИА и те снимке сматра доказом да га је пратила и снимала. Осим, ако јој мафија која има паралелни обавештајни центар није уступила снимке. У том случају, то сматра доказом њихове сарадње. И зато она врши пресију на институције да проговоре. Али каже: „На овакав мук до сада нисам наишла“. Из страха ћуте и грађани. „Како народ јефтино продаје своје лидере, то је страшно“, каже Трајковићева.
Марко Јакшић из Народног покрета Срба са КиМ „Отаџбина“подсећа да су сви видели и један други снимак. Снимак са прославе изборне победе Српске листе на последњим локалним изборима, на коме Радојичић, Ђурић и Ракић преко спикерфона мобилног телефона скандирају Вучићу: „Ацо, мајсторе“. Ипак, за сада, једини званични наводи који исцртавају „радну“биографију Радојичића су они које је тужилац Миљко Радисављевић дао Танјугу 16. 1. 2012. Тада је Тужилаштво за организовани криминал поднело захтев за спровођење истраге против Радојичића, Веселиновића и Драгана Ћурчића због сумње „да су противправно присвојили 32 камиона у власништву лизинг компаније ХипоАлпе Адрија лизинг, вредности преко 300 милиона динара“. Радисављевић је навео да су након раскида уговора о лизингу спречили преузимање возила од стране власника, тако што су их 2010. превезли на територију КиМ. Радисављевић је потврдио да су возила између осталог коришћена и за изградњу ауто-пута Приштина -Тирана, а да су сав остварен приход задржали за себе. Тројица осумњичених су притворени али су после годину дана пуштени на слободу, што коинцидира са доласком СНС на власт, коју је Вучић иначе најављивао као судбоносну за борбу против мафије. Сам Ивановић у више наврата означио је Веселиновића и Радојичића као тајни центар моћи на КиМ, спреман на све. За кратко време групице редовних професора неостварених амбиција удаљиле су из наставе најбоље професоре
Догађања на многим факултетима Универзитета у Београду у протеклих неколико година, а посебно почевши од 2016. године, озбиљно су забринула културну и научну јавност Србије. Користећи избор и реизбор наставника као параван, групице професора окупљене у ад хок интересне коалиције, сами често и веома проблематичних научних или уметничких достигнућа, почеле су да са факултета уклањају најуспешнији и највиталнији део наставног колегијума не презајући ни од кршења законских и етичких норми и тровања колегијалне атмосфере.
У веома кратком временском распону групице редовних професора неостварених амбиција удаљиле су из наставе на Архитектонском факултету знатан број колегиница и колега за које су сматрали да представљају или да ће ускоро представљати опасност по њихов научни или уметнички ауторитет. Међу удаљеним наставницима нашло се и пет великих дама архитектуре Србије. Отерала их је сваку на другачији начин болесна завист. Иза њих остали су докторати, пројекти, зграде, уметничка дела, изложбе у реномираним галеријама, каталози са изложби и оно што је Архитектонском факултету у овом тренутку најпотребније, што му највише недостаје, остали су изванредни есеји и изузетне књиге које спадају у сам врх српске архитектонске писане речи. Све оне отеране су актом острацизма. Архитектонски факултет морале су да напусте многе
квалитетне особе у различитим наставничким и сарадничким звањима, а посебно др Наташа Теофиловић, пионир дигиталне уметности и први доктор дигиталне уметности у нашој земљи, др Ружица Божовић Стаменовић коју је Универзитет у Сингапуру, једна од најбољих високошколских институција у свету, одмах пригрлио, др Драгана Ћоровић, чија су одбрана доктората о урбаном пејзажу Београда и трајање аплауза који је пратио завршни чин били доживљај за незаборав, др Јелена Живанчевић, аутор бриљантне докторске дисертације о архитектури социјалистичког реализма и последња у овом по Универзитет и по студенте несрећном низу је др Љиљана Благојевић.
Целокупан механизам академског острацизма од иницијатора процеса, од тога како су улоге између чланова управе и чланова наставничког колегијума подељене, како цео процес функционише, јасно показује пример уклањања др Благојевић из академске средине. Њено уклањање изведено је у две фазе, о чему је јавност била само површно обавештена. Прва фаза острацизма започела је још приликом припреме Предреферата за њен избор у највише наставничко звање. На припремном састанку у канцеларији декана, на коме су осим њега присуствовали и руководилац Департмана коме је кандидаткиња припадала, секретар факултета, професор др Владимир Мако, најстарији по рангу у области за коју се кандидаткиња бира, и сама кандидаткиња, показано је огромно разумевање и добра воља и закључено је да су се стекли сви за-
конски услови за избор др Благојевић у звање редовног професора. На овакву констатацију каснији организатори острацизма нису имали никаквих примедби. Смиреној, колегијалној атмосфери на састанку, како је развој догађаја показао, у великој мери допринела је чињеница да је план за уклањање др Благојевић са факултета већ постојао. Они су у овом случају све ставили на карту поделе улога приликом гласања у коме учествују само редовни професори. Одлуком Департмана формирана је Комисија за писање Предреферата. Једнодушни став Комисије изнет у Предреферату био је да ванредни професор др Љиљана Благојевић испуњава све услове за избор у звање редовног професора. На тајном гласању инструисана „гласачка машина" гласовима против, уздржаним гласовима и недоласцима на гласање, оборила је Предреферат. Изванредан научник и професор, др Љиљана Благојевић, изгубила је посао и упућена је на берзу рада.
Друга фаза острацизма др Љиљане Благојевић са Архитектонског факултета започела је октобра 2016. године расписом конкурса за избор једног наставника за ужу научну област Историја, теорија и естетика архитектуре и визуелних уметности и обнова градитељског наслеђа у којем није специфицирано наставничко звање за које се конкурс оглашава. Рок за завршетак конкурса био је први дан Божића 2017. године. За председника Изборне комисије именован је др Владимир Мако, а преостала четири члана били су редовни професори и научни саветници различитих факултета из Београда.
Др Љиљана Благојевић уредно се пријавила на конкурс и поднела радну биографију у којој је навела осам кључних референци, три више од неопходног броја за избор у звање редовног професора.
Председнику Изборне комисије др Макоу било је потребно више од 60 дана да срочи два параграфа текста Нацрта реферата, један о неподобности осталих пријављених кандидата и други који садржи предлог да се др Љиљана Благојевић због једне од пет произвољно изабраних референци коју је довео у питање поново изабере у звање ванредног професора. Вишак референци, које је др Благојевић имала, председник Изборне комисије једноставно је игнорисао.
Први састанак Комисије за припрему Реферата одржан је у само предвечерје дочека Нове године. За преостали компликовани део посла око припреме Реферата и усаглашавања ставова до истека рока конкурса преостао је један радни дан и четири дана када се радило само са половином радног времена. Други састанак никада није сазван.
Нацрт реферата изазвао је огорчење чланова Комисије. Своје незадовољство закључком изнетим у Нацрту реферата и начином вођења поступка изразили су писмима упућеним декану факултета. Од тог тренутка цео процес је потонуо у амбис академског бешчашћа исказаног кроз намерно довођење целог изборног процеса у временски теснац; кроз анализирање само произвољно одабраног сегмента поднетих референци; кроз игнорисање референци које су и др Мако, али и Универзитет, редовно признавали у ранијим случајевима; кроз извлачење једне референце и грађење целог негативног става искључиво на непрецизности вредновања научних достигнућа које постоји између докумената Универзитета у Београду и Министарства просвете, науке и технолошког развоја односно Националног савета за високо образовање; кроз игнорисање другачијих мишљења свих чланова Комисије; кроз игнорисање захтева да се све референце узму у обзир; кроз невођење записника; кроз непоштовање договора постигнутог на једином састанку Комисије постигнутом око консултовања Томпсон Ројтерсовог индекса за разјашњавање несагласности око вредности једне референце, јер резултат провере није одговарао др Макоу; кроз незаказивање новог састанка на коме би се усагласили ставови; кроз простачко понашање врха Архитектонског факултета исказано елементарним непоштовањем колега, чланова Комисије, неодговарањем на њихова писма, нешто што је незамисливо у цивилизованом свету; кроз перманентне покушаје да иза целог изборног поступка остане што мање писаних трагова; кроз извештавање Изборног већа Архитектонског факултета пружањем редукованих информација и кроз затварање седнице конструисаним и правно неодрживим закључком да конкурс „није успео". Приликом првог острацизма др Љиљане Благојевић функционисала је „гласачка машина“, приликом другог „нема присутна маса".
Да би се стекла објективна слика о пошасти која је захватила Архитектонски факултет Универзитета у Београду, неопходно је да се на академском рендгену упореде најзанимљивији биографски детаљи особе удаљене из наставе, у овом случају др Љиљане Благојевић, и особе најзаслужније за њено удаљавање др Владимира Макоа (о томе другом приликом).
До праве поплаве академског острацизма на Универзитету у Београду не би могло да дође да кључне државне установе, а пре свих највише образовне институције ове земље: Ректорат Универзитета у Београду, Министарство за просвету, науку и технолошки развој Републике Србије и Национални савет за високо образовање, функционишу и поштују законе. Њихова разграђеност и непостојање ефикасног механизма за регуларно спровођење и контролу изборног система универзитетских наставника довели су до потонућа српског високог школства до неслућених дубина.
Учесталост превара приликом напредовања наставника и учесталост академског острацизма, односно из чисте зависти уклањање најквалитетнијих професора из наставе, као и немоћ да се разреше проблеми плагијата у докторатима познатих личности из политичког миљеа, недвосмислено доводе до закључка да је Универзитет у Београду под садашњом управом у потпуном расулу. Уколико се овај процес настави на различитим факултетима Универзитета у Београду, у непосредној будућности остаће само известан број манипулатора и наставни талог.
До праве поплаве академског острацизма на Универзитету у Београду не би могло да дође да кључне државне установе, а пре свих највише образовне институције ове земље, функционишу и поштују законе