САД ЋУ ЈА ДА ОДСВИРАМ СОЛО ТАЈ

Необјављене белешке Небојше Глоговца (2)

Крајем 90-их и у првој деценији новог миленијума, у амфитеатар Учитељског факултета Универзитета у Београду, у оквиру наставног предмета Масовна комуникација, позивани су гости из професионалне продукције штампе, филма, радија, телевизије и дигиталних медија:

Гостујућа предавања су била реализована као импровизоване исповести и неформални интервју, у оквиру отварања истине с оне стране медија; а све у циљу култивисања критичке дистанце и рафиновања естетског приступа феномену духа медијског времена. За оне који подучавају будуће људе-од-критеријума... Ово су ауторизоване белешке са таквог сусрета студената и Небојше Глоговца које је НИН-у уступила професорка Светлана Безданов Гостимир.

СА АСПЕКТА ГЛУМЦА

Ма, то је спој свега. Добар филм мора да има све. Кадрови морају бити уметничке слике, сваки мора да има одређени контекст, односно одређену поставку тела у простору, линија које су косе, овакве или онакве, старих или нових предмета, дизајн, мора такође да постоји сценографија у служби те слике, а оквир камере ће да урами ту слику, ми ћемо да дамо из себе душу и емоцију, и шта треба, где већ идемо, није важно, редитељ који ће, као диригент, све то да укомпонује. Стално ми се јавља та веза са музиком, скоро ми је буквална: све је потпуно повезано – ритмови, ритмови говора, смењивање интензитета, употребљени тонови за бес, или за тихи бес, или за разуларени бес... или да ли ће љубавна сцена да буде страсна и кидање свега, или нежна, пливајућа... па онда све то у односу на претходни кадар, на претходну причу... па куда води тај кадар, ако ћеш да ставиш тај, да ли ће он да одведе у оно шта желиш,

или ће да повуче људе на неку десету страну. Ту је одговорност! Мислим, мора све ту да буде, нема приоритет текст над сликом, евентуално постоје ствари које су камерне, у којима се сликају људи како само седе и причају, и где се све дешава ту за столом, или у хотелској соби. Ту су ствари сведеније на нешто што је микро. А исто је вредно као и макро!

ДУША ФИЛМА

Драж свега је што у том тренутку нико то не зна, мислим, у тренутку снимања. Зашто Кустурица ради по годину дана? Зато што му треба гомила материјала, разних сегмената, на разне начине. Кад седне на миру у монтажу, кад у мраку гледа све те кадрове, тек тада доживљава сваки посебно... за сваки му треба нова концентрација, поново исто јака... Како ће да их укомпонује, који ће да узме, баш да би се сличице ређале како треба, да би градиле праву причу? Само глуп човек може да изабере глумца зато што му се ликовно уклапа, у сценографију или већ његову идеју. Мада, с друге стране, сви ми личимо на оно што носимо, то треба јако нежно и пажљиво гледати, не на прву, него мораш ући у човека, видети какво му је то паковање, то тело, и из тога се доста види... види се на оку, на устима, види се какве су руке, каква је кожа, мислим, све је то он! Скидам капу људима који, на основу фотографије, умеју малтене магијски да уђу, да упливају у слику човека и из ње све извуку, да схвате да је тај човек прави, и да се после покаже да је он стварно прави. А, правити, као, постере – то је идиотски!

Ево, на пример, снимали смо Буре барута (пре, колико је прошло? десетак дана). Сцена у којој сам ја таксиста, који је некад давно добио батине од једног полицајца, који га је тукао пендреком међу ноге из чиста

мира, затекао га је са рибом у колима, извукао га напоље и убогаљио за цео живот, не може деце да има, е, онда је тај исти, тај мој лик, срео тог пандура после неког времена и пребио га је чекићем од осам кила и пајсером и шипком га је тукао, све док га није, такође, убогаљио за цео живот, он је спакован, крагну носи, поломљено му је 32 коске, убогаљен

човек потпуно... И сад га среће после неког времена на улици и види како улази у кафану. Уђе за њим у кафану, и пита: „Како си, па шта ти је било?“Прави се луд. „Шта ти је било, ко те тукао?“И тако даље, док му на крају не каже: „Знаш ко те тукао? Ја сам те тукао.“И исприча му целу причу: „Зашто, чика Димитрије, зашто си ми оно урадио? Гле на шта сад личимо“и све то. Ја могу да нађем велико присуство инстинкта, просто замислиш, јако замислиш да ти је неко нешто тако урадио, и да си ти њему урадио, и да га сад срећеш. Јако можеш да га мрзиш у том тренутку. То је ствар договора. Хоћу ли ја њега да мрзим сад кад уђем у ту кафану, и кад почнем да причам с њим, или ће та мржња временом да направи салто, па да се претвори у неку перверзну нежност, у неку апсурдну нежност, у ствари. Нас двојица обогаљених,

Само глуп човек може да изабере глумца зато што му се ликовно уклапа, у сценографију или већ његову идеју. Мада, с друге стране, сви ми личимо на оно што носимо

и шта ћемо сад, и зашто, шта нам је ово требало? Или ћемо да идемо на то: м’рш, говно једно, само да знаш, ја сам ти то урадио, и много ми је драго. И да изађем напоље. Занимљивије је, наравно, да се направи тај салто. Просто, као што је салто занимљив у циркусу, тако је занимљив и салто емоција. Мој лични удео у томе, ја га могу извући из осећања да сам, из сећања, у ствари, из емотивног памћења да сам некад био на неки начин повређен, па да сам то том неком вратио. Као што се десило, не знам, тукао сам човека који је напао моју сестру на улици. Шта друго да радим том човеку? Да му држим предавања - глупо је. Сећам се тог догађаја, јер такви догађаји у животу нису чести, просто, то су капљице есенције, неке врсте задовољства. У том тренутку, кад сам ја њу, на неки начин, спасао од даљег нападања, и када сам тог човека срео, и кад сам га питао шта је радио, и кад се он правио да се не сећа, и кад сам га подсетио - из тог неког осећања се рађа ово. Опет jazz, импровизација је у питању, кад чујеш на клавиру, одједном чујеш Г7, па не можеш да мислиш о томе: „Е, чекај, ово је Г7, на то се надовезује, сад ћу ја да одсвирам соло тај и тај...“него постоји доза аутоматизма, односно увежбаности руке, која је срођена са инструментом, и овај Г7 извуче порив који ће да вози даље. Не знам, јако је све симболично, не могу о томе да причам потпуно конкретно.

ИНСТИНКТ НЕЖНОСТИ

Један део одређености је тај да си ти човек који се светио, да си ти човек који је сада обогаљен, и да си ти човек који вози такси по граду и пљује све живо што види, бесан на све. Долазимо у тренутак његовог живота када решава своју трауму. Није је решио када га је пребио, он решава сада, када му признаје да га је пребио, и када њих двојица размене то нешто - ништа, неки празан простор који носе, вакуум. Могу да утичем једино својом сугестивношћу, добром глумом у кадру, једино тиме ако успем да убедим човека који ће касније остати сам са том траком у монтажи, да кад гледа тај кадар каже: „Не, ово мора. Ово је супер.“Једино тако. Иначе, чупање за рукав и нешто као: „Молим те, стави ово“, то је безвезе. Пре свега је важ но поверење.