О СТИДУ, ПОНОСУ И СЕРВИЛНОСТИ
Зоран Стојиљковић
Запосленима се права, обавезе и одговорности најчешће регулишу само уговором о раду, без општег акта – колективног уговора или правилника о раду. И то у широком луку од привреде до медија, односно „креативне индустрије“
Изјаве наших званичника да су, у трци за страним улагањима и креирањем какве-такве запослености, спремни да дају више (субвенција и бенефита) а траже мање (пореза, зарада, радничких права, реинвестирања) од других су одвећ дуго наша тужна свакодневица.
Маркетиншка државна стратегија привлачења инвеститора је да ми имамо обучену а јефтину (застрашену и дисциплиновану) радну снагу. Више пута сам на то резигнирано констатовао, парафразирајући стару народну умотворину, да чега се паметни стиде нишчи духом и сервилни се тиме поносе.
И када се, затечена готово ропским положајем запослених, јавност усталаса наш премијер/председник нам упути прекор што му галамом растерујемо стране инвеститоре.
Гро мултинационалних компанија су успеле да се наметну, на начин да су обесмислиле статус запослених и сузбиле синдикате чинећи себе истовремено екстериторијалним и имуним на прописе и стандарде, уводећи уз помоћ и разумевање и подршку домаћих власти, само себи знана правила игре.
Последично, радници све више постају најјефтинија роба, а законодавним оквиром све се више смањују права и све више, без адекватног надзора и санкција, се не примењује
ни сопствено материјално право. Случајеви Гоше или Фијат-Крајслера су више него речита илустрација.
Непрепознати као битни од сопствене законодавне и извршне власти и незаштићени од судских инстанци, радници су загубљени у зачараном кругу обесправљености.
У страху да не оду из Србије, држава даје све нове субвенције страним инвеститорима (нпр. немачком Бошу, италијанском Фијату) и то на начин исплате минималне зараде запосленима и инвестирањем између 5.000 и 10.000 евра за отварање нових радних места. Притом, често те исте компаније имају годишњи промет већи од БДП-а наше државе.
Посебна прича је положај радника у бројним привредним друштвима, где је оснивач мултинационална компанија. Често они раде на одређено време, или на основу уговора о привременим и повременим пословима, обављајући основну делатност послодавца посредовањем агенција за запошљавање. Примера ради, у Хенкел Крушевац скоро 90 одсто радника је у статусу радног односа на одређено време. Запослени преко агенција за привремено запошљавање су у дискриминисаном положају у односу на своје колеге са којима деле простор и радне задатке кроз несигурност посла, неизвесност трајања радног ангажмана, недефинисане
услове за престанак радног односа, неостваривање колективних права и потпуно другачију цену рада.
Међународна организација рада, на основу Глобалног индекса, дуги низ година упозорава да мултинационалне компаније стварају робовласничке кампове.
Примера ради, у филијалама корпорације „Tyson Foods INC“са седиштем у Спрингдејлу (Арканзас), радници су приморани да носе пелене, јер им је забрањено да користе тоалет током радног времена, па око 250.000 радника пати од инфекција и других болести изазваних оваквим третманом.
Пелене су модни радни детаљ и код нас. Радници Фабрике Јура у Србији, не само да раде у пеленама, већ су изложени психичкој и физичкој тортури, о чему сведоче бивши радници који тврде да они који су остали да раде у Јури удишу мишомор, због чега им опада коса, а ако искористе право на боловање, обично добијају отказ, по различитим правним основама. Радници у Јури су се пожалили на сексуално злостављање, и да их фотографишу у тоалету, и да раде за минималац најнижи у свету, од једног долара за радни сат, а да при том држава ћути. У Фабрици Јура укинути су верски празници и радничка права гарантована законом и Уставом. Да би се све заташкало Јура је поклонила држави, тј. Инспекторату за рад четири аутомобила.
Међународна конфедерација синдиката такође указује, поред осталих, и на врло лош положај запослених у милтинационалној компанији Нестле.
Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, донео је решење којим се налаже Акционарском друштву Ер Србија да достави податке о броју запослених и висини примања у овој авиокомпанији и податак колико запослених је на платном списку мањинског партнера Етихада, што је Компанија одбила.
Појединачна акта - уговори о раду запослених у привредним друштвима где је оснивач мултинационална компанија - често одступају од материјалног права. Запосленима се права, обавезе и одговорности најчешће регулишу само појединачним актом – уговором о раду, без правног основа, тј. без општег акта – колективног уговора или правилника о раду. И то у широком луку од привреде до медија, односно „креативне индустрије“.
Мултинационалне компаније настоје да онемогуће синдикално организовање и деловање, а једно од колективних права – право на штрајк је потпуно обесмишљено. Последњи пример је обустава рада у крагујевачком Фијату, где је држава заједно са премијером дала себи за право да буде преговарач, без примене Закона о штрајку. При томе, служећи се и широким кругом наручених бранитеља и без аргумената, али и без стида.
Иза игре интерпретацијама ових случајева наравно стоје идеологије и интереси. Власти да смањи незапосленост и по цену да обори зараде и радне стандарде, односно креира и увећава тешко одрживе и неквалитетне послове. Послодаваца, да се докопају јефтине и синдикално незаштићене радне снаге. И то на трошак пореских обвезника - ако икако може.
Синдикати и део цивилног друштва, академске заједнице и медији су, бар за сада, тек усамљени гласови протеста у пустињи равнодушне отупелости, скепсе и страха од губитка и онога што се има.
Мултинационалне компаније настоје да онемогуће синдикално организовање и деловање, а једно од колективних права – право на штрајк је потпуно обесмишљено