Студија за плес
МУЗИКА
Домаћа сцена музичког издаваштва богатија је за вредну нову публикацију. Реч је о монографији Маријане Дујовић посвећеној Станиславу Биничком (1872−1942), заједничком пројекту куће CLIO (библиотека ARS) и Медија центра Одбрана.
Станислав Бинички (и његово доба) плод је вишегодишњег истраживања младе српске музиколошкиње. Интересовање Маријане Дујовић за стваралачки и животни пут Биничког почиње на трећој години студија на Факултету музичке уметности у Београду. Тада се први пут окренула овом опусу, што ће у наставку школовања продубити и проширити до размера минуциозно конципиране научно-теоријске студије. Ауторка са скромношћу представља своју књигу као „делимичан приказ његовог живота и његове уметничке каријере“. Пред читаоцем је, међутим, најдетаљнији увид у рад Биничког начињен до овог тренутка.
Форма студије подразумева три обимне целине. Прва се односи на уметникову биографију: на породично окружење, периоде школовања и активне каријере (и учешће у Великом рату), закључно са „годинама мировања“. Ауторка упућује и на околности које ће довести до готово потпуног повлачења Станислава Биничког из јавног живота Београда – упркос бројним заслугама. Други сегмент књиге осветљава линије рецепције опуса и активности Биничког, дате из више аспеката (извођаштво, компоновање, деловање са позиције музичког писца, одјеци у новинским чланцима и научним студијама). Извесно је да је поглављу о композицији Марш на Дрину с намером дат централни простор: с једне стране, кроз атрактивне реинтерпретације (од рок-сурф идиома Џокерса, Шедоуза и Спотникса, преко „музике за плес“Чери Вајнер, извођења ансамбла Урошевић и Царевца, до „случаја Лајбах“); с друге стране, кроз контроверзе у разумевању наведене партитуре и рефлексије на национално-политичком плану. Трећи део студије доноси прилоге у виду документације из доступне заоставштине Станислава Биничког. Слика о овом уметнику употпуњена је хронологијом наступа, подацима о ангажовањима у Народном позоришту, листом сачуваних композиција и звучних записа партитура, фотографијама, концертним програмима, обимном библиографијом написа.
Маријана Дујовић се на деликатан начин обраћа стваралаштву Биничког; указује на композиторов (пред)романтичарски израз, на интересовање за градски фолклор, на склоност ка појединим музичким жанровима (попут соло песама за глас и клавир, хорова, духовне музике, опере, примењене/ театарске музике). Ауторка, опет, не полемише о квалитативном нивоу партитура. У први план радије ставља сложену улогу овог ствараоца у надокнађивању заостатка за европским достигнућима у (музичкој) уметности, нагомиланом током векова проведених у ропству под Отоманским царством, односно, истиче допринос Биничког у смислу оживљавања српског културног идентитета, будући да је био активан као композитор, диригент, неуморни организатор музичког живота у српској престоници, педагог, оснивач значајних музичких институција (прва музичка школа – Српска музичка школа, данас, школа „Мокрањац“; први симфонијски оркестар − Оркестар Краљеве гарде; Опера Народног позоришта...).
Књигу Станислав Бинички (и његово доба) карактерише прецизно излагање, лепо вођено и лишено компликованих теоријских спекулација. Стога монографија Маријане Дујовић може да функционише у широком опсегу: намењена је музичкој публици, али и радозналим читаоцима свих профила.
Монографију карактерише прецизно излагање, лепо вођено и лишено компликованих теоријских спекулација, што може да функционише у широком опсегу