Живот по сопственој слици

СТИВЕН ХОКИНГ, ОДЛАЗАК НА МЕЂУЗВЕЗДАНУ ВОЖЊУ

Генијални научник је отишао, али оставио нам је нешто невероватно драгоцено – замршену, фрустрирајућу загонетку са којом ће се научници рвати годинама. Његова загонетка важан је комад можда и највећег питања данашње физике – како уклопити гравитацију и квантну механику

Генијални научник је отишао, али оставио нам је нешто невероватно драгоцено – замршену, фрустрирајућу загонетку са којом ће се научници рвати годинама. Његова загонетка важан је комад можда и највећег питања данашње физике – како уклопити гравитацију и квантну механику

Рафови књижара крцати су књигама о самопомоћи које кажу да себи треба поставити достижне циљеве. То је свакако рационалан приступ животу, али рационално је у најбољем случају задовољавајуће, па постоји и други, уметничкији приступ – постави недостижан циљ, па пробај да га оствариш.

Стивен Хокинг – „у првом реду научник, у другом популаризатор науке, а у сваком реду обичан човек са истим поривима, жељама, сновима као било ко други“, како је желео да га посматрамо – свакако је припадао оној другој животној школи. „Имам једноставан циљ – потпуно схватање универзума; зашто је такав какав јесте и зашто уопште постоји”, рекао је. До циља није стигао, не зато што му је недостајало духовних капацитета – „Немам појма колики ми је квоцијент интелигенције; тиме се диче губитници“– већ зато што акумулирано људско знање још није, а можда никада неће ни бити довољно за такав подвиг. Али пут који је Стивен Хокинг прешао био је, без трачка научне сумње, врхунска међузвездана вожња.

Да бисмо схватили шта је Хокинг као теоријски физичар и космолог постигао, или барем да бисмо схватили размере нашег несхватања, било је потребно да будемо генијалци. Пошто то нисмо, остаје нам да будемо захвални неким добрим људима међу Хокинговим колегама, који ових дана покушавају полако, као децу, да нас нахране барем честицом-две његове науке. Један од њих је Шон Керол, теоријски физичар са Калифорнијског технолошког института, популарног Калтеха, који је за Њујорк тајмс написао пристојно разумљив чланак о „Хокинговом највећем поклону“.

„Стивен Хокинг је отишао, али оставио нам је нешто невероватно драгоцено – замршену, фрустрирајућу загонетку са којом ће се научници рвати годинама. Његова загонетка важан је комад можда и највећег питања данашње физике – како уклопити гравитацију и квантну механику?“

Керол, у малчице озабављеној интерпретацији, подсећа да је рани 20. век – поред политичких – имао и две невероватне научне револуције. Једну је изазвао Ајнштајн теоријама релати-

витета. Одбацили смо добар стари и разумљив свет апсолутног простора и времена, који нам је поклонио Њутн, и заменили га четвородимензионалним временско-просторним континуумом. Гравитација је изгубила статус велике силе и постала последица закривљења и гибања тог континуума, време је постало зависно од кретања. Јасно је да се ми смртници већ овде опраштамо од разумевања, али друга – Керол вели „још дубља“– научна револуција била је још луђа. Квантна механика „објаснила“нам је да понашање субатомских честица, дакле грађе за све што је постојало и што ће постојати, не може да се опише са извесношћу, већ само са вероватноћом. Из тога даље следи, као што је и сам Хокинг закључио, да је јасно читање будућности, како универзалне, тако и личне, физички немогуће.

Овим генијалностима физичари нису напунили руке послом само филозофима, већ и себи. Временом, каже Керол, све што знамо о физичком свету полако се уклапало у квантну механику. Једино је гравитација одбијала – забавно парадоксално, јер јој је посао да привлачи – и уследило је доба потраге за добром теоријом квантне гравитације, која би била темељ за највећи научни сан свих времена – Теорију свега, која би физички објаснила све бизарности универзума у распону од Генезе до Доналда Трампа. Е сад, пошто су за приметну квантну механику потребне субатомске честице, а за приметну гравитацију небеска тела, тешко је извести експеримент који ће покрити обе. И ту, подсећа Керол, попут суперхероја улећу теоријски физичари попут Стивена Хокинга.

„Према Ајнштајну црна рупа је регион простор-времена у коме је гравитација тако јака да ништа не може да јој побегне. Али доктор Хокинг се упитао како би се квантне честице понашале у близини таквог објекта. Најзад, квантна механика је теорија могућности. Оно што није било могуће по Ајнштајну, можда би било могуће у квантном царству. И заиста је било. Прорачуни доктора Хокинга открили су – како је сам типично несташно уречио – да црне рупе и нису тако црне. Оне заправо испуштају лаган ток честица, који сада зовемо Хокинговом радијацијом.“

Сада се, наставља Керол, треба упустити у следећи мисаони експеримент – Хокингова радијација је, по ономе што знамо, иста шта год убацили у црну рупу. Ако смо убацили књигу – где су настале информације из ње? Тако добијамо тај „највећи Хокингов дар“, загонетку губитка информација у црној рупи. Квантна механика предвиђа да ће информација бити сачувана; Ајнштајн такође предвиђа да ће бити сачувана, макар и у црној рупи. А када их спојимо, као што је то учинио Хокинг, испада да ће информација нестати.

Сходно томе, сам Хокинг је дуго веровао да, колико год нам то било непријатно, нешто из универзума може једноставно да се избрише, мада се почетком овог века предомислио. Загонетка, међутим, остаје, можда и не само за ову генерацију физичара, а свакако је, сматра Керол, највећи траг који имамо о мистерији квантне гравитације. А све ово, што – будимо искрени – уопште нисмо разумели, тек је прва ставка у великом шареном пакету који је у складишту нашег познавања универзума оставио Стивен Хокинг, јер нам је дао још прегршт добрих доказа и идеја о црним рупама, о ширењу универзума, о његовом пореклу, и значајно допринео и респектабилности и популаризацији идеје о томе да наш универзум није уникат. Уз све то, није се мирио са тиме да ће основна знања о постојању и нас и свега око нас остати езотерична.

„Ако откријемо комплетну теорију, она би временом, макар у широким потезима, морала да постане схватљива свакоме, а не само неколицини научника. Тада ћемо сви, филозофи, научници и обични људи, моћи да дискутујемо о томе зашто и ми и универзум постојимо“, записао је.

Зато је и написао Кратку повест времена, која је на списку бестселера британског Сандеј тајмса провела рекордних 237 недеља, Црне рупе и бебе васељене, Свемир у ораховој љусци и друга дела којима је духовито покушавао да нас спријатељи са нељудском комплексношћу савремене физике.

„Када сам предавао у Јапану, тражили су ми да не помињем могућ поновни колапс универзума јер би то могло да утиче на берзу. Могу, међутим, да уверим сваког забринутог за инвестиције да је малчице прерано за продају – универзум неће пропасти још барем двадесет милијарди година“, рекао је предајући о почетку времена.

Ни то Хокингу није било довољно, па је некако стизао и да у бројним политичким аренама буде на правој страни. Инвазију на Ирак из 2003. назвао је ратним злочином, залагао се за нуклеарно разоружање, подржавао истраживања матичних ћелија и општу здравствену заштиту. Упозоравао је на приватизацију здравства, на глобално загревање и неправедну расподелу богатства.

„Ако богатство које производе машине будемо делили, свако ће моћи да ужива у луксузној доколици. Ако власници машина буду успешно лобирали против прерасподеле богатства, већина људи ће завршити у сиромаштву. За сада нагињемо ка другој могућности и технологија подстиче све већу неједнакост.“

Умео је да буде и саркастичан, па је, залажући се за то да се компјутерски вируси уброје у живот, приметио да о људској природи много говори то што је тај једини облик живота који смо створили искључиво деструктиван. „Створили смо живот по сопственој слици“, закључио је.

Људи кажу да је Стивен Хокинг од 21. године био тешко болестан, али болест се на том генијалном скупу честица заиста није могла приметити.

Да бисмо схватили шта је као теоријски физичар и космолог постигао било би потребно да будемо генијалци. Пошто то нисмо, остаје нам да верујемо Хокинговим колегама, који ових дана покушавају да нас нахране барем честицомдве његове науке