Трамповање дипломатије
СМЕНА НА ЧЕЛУ СТЕЈТ ДЕПАРТМЕНТА
Рекс Тилерсон је био лош државни секретар, али је барем заступао умерену спољну политику. Његов наследник, Мајк Помпео, опасна је комбинација спољнополитичког јастреба и Трамповог лојалисте
Рекс Тилерсон се показао као изузетно лош државни секретар, али је барем заступао умерену спољну политику. Насупрот томе, његов наследник, досадашњи директор ЦИА Мајк Помпео, у себи обједињује опасну комбинацију спољнополитичког јастреба и Трамповог лојалисте
Ма колико то стајало у супротности с природним поривом људског рода да и у најгорим околностима одржава наду у бољитак, прилике заправо никад нису толико лоше да не би могле да постану још горе, и то првенствено баш захваљујући подједнако снажном људском пориву ка (ауто)деструкцији.
Ово се може сагледати и кроз досадашњу владавину америчког председника Доналда Трампа - тог савременог оличења деструктивних сила на делу. Ако би победа противкандидаткиње Хилари Клинтон на изборима 2016. из многих разлога била лоша ствар за један део света, неочекивани тријумф њујоршког тајкуна је, из још већег броја разлога, од почетка доживљаван као несумњиво лоша ствар за читаву планету, изузев за америчку привилеговану богаташку класу, те домаћи и глобални ултрадесничарски коров; потези које је Трампова Бела кућа повлачила у међувремену су то уверење очекивано само учврстили.
Када је нови председник кренуо да попуњава места у свом тиму, с нелагодом је указивано на то да се у њему нашло превише крупних капиталиста, генерала и дилетаната - да се и не говори о томе што су неке функције додељене мање или више отвореним промотерима расизма и беле супремације. Како је време протицало, међутим, повремено се стицао утисак како управо дилетанти (пре свега Трампов зет и човек за специјалне задатке Џаред Кушнер, те кћер Иванка у својству саветнице), генерали (министар одбране Џејмс Матис, саветник за националну безбедност Х. Р. Мекмастер, накнадно и шеф председничке администрације Џон Кели), те барем један капиталиста (државни секретар Рекс Тилерсон), уз све индивидуалне слабости и недостатке, својом политичком умереношћу представљају какав-такав контрабаланс Трамповој политичкој неурачунљивости, и доприносе да његова ексцесима испуњена владавина не буде још гора него што јесте.
То, међутим - ако, с обзиром на досад већ почињену штету, уопште јесте било тако, а не тек привид - није могло да потраје, тим пре што Трамп од својих сарадника не очекује да служе као коректив његових ставова, већ да му буду беспоговорно одани. И зато је с кадровске вртешке у Белој кући - вртешке која је, рекло би се, у погону 24/7 (за ових 14 месеци смена и оставки је ваљда било више него у неким администрацијама за два мандата) - прошле седмице коначно испао онај ко је од почетка деловао као најслабија карика у ланцу: Тилерсон, кога на месту државног секретара треба да замени досадашњи директор Централне обавештајне агенције и Трампов ватрени присталица, Мајк Помпео.
Каријерни нафташ који је на једно од потенцијално најутицајнијих места у светској политици дошао без икаквог искуства у државној управи, Тилерсон је, наравно, одавно био виђен за одстрел; чак и пре него што је прошлог октобра процурило да је неки месец пре тога, након једног безбедносног брифинга, пред сарадницима Трампа назвао „јебеним мороном“.
(Индикативно, никад није демантовао да је то изјавио.) У том смислу, његова смена није изненађење - осим, изгледа, за њега самог, будући да је, према извештајима, био затечен вешћу коју је председник, у свом непоновљивом стилу, најпре обзнанио у једном ранојутарњем твиту. Неочекиван је једино био тајминг, будући да је било више него довољно прилика када се таква Трампова одлука могла пре очекивати; али је, опет, овако више у складу с председниковом мушичавошћу.
Разлог за смену није експлицитно наведен, али је у потоњој изјави за медије Трамп поменуо позната неслагања између њега и Тилерсона око споразума о ограничењу иранског нуклеарног програма из 2015, за чије очување се државни секретар залагао, а који председник сматра катастрофално лошим и прети да ће повући амерички потпис с њега.
Али Трамп и Тилерсон се нису слагали практично ни око чега. Тилерсон је био против иступања САД из Споразума о транспацифичком партнерству; против изласка Америке из Париског споразума о климатским променама; против проглашења Јерусалима за главни град Израела; против увођења додатних царина на увоз челика и алуминијума. Кад је Трамп доводио у питање америчке безбедносне гаранције партнерима у НАТО, Тилерсон је настојао да их увери да се ту ништа не мења; кад је Тилерсон радио на томе да Америка заузме избалансиран став у дипломатском рату Саудијске Арабије против Катара, Трамп је беспоговорно стао на страну Ријада; кад је Тилерсон покушавао да успостави комуникацију са севернокорејским режимом, Трамп му је јавно поручивао да губи време; а кад је Трамп решио да се ипак састане с Ким Џонг-уном, Тилерсон није био ни консултован око тога.
Зато није ни битно због чега је Тилерсон смењен. Као што је и на овим страницама у више наврата констатовано, он је до те мере био изолован и искључен из процеса доношења одлука у Белој кући да је и сама функција коју је обављао у потпуности обезвређена; његов продужени боравак на том положају зато више није имао никаквог смисла, јер је било очигледно да, најблаже речено, не ужива председниково поверење. Иронија је само да није смењен због онога због чега је заправо заслужио да буде најурен: буџетског и изнад свега кадровског девастирања Стејт департмента и читаве америчке спољнополитичке мреже, великих система из којих је отишао огроман број каријерних дипломата и других професионалаца, фрустрираних Тилерсоновим аутистичким приступом руковођењу овим сектором и тоталним игнорисањем њихове експертизе. Осим што, јасно, то није ни могао да буде разлог за његову смену, због тога што је демонтажу спољнополитичке службе иницирао управо Трамп: Тилерсон је био онај који је пропустио да се томе макар једном речју успротиви.
Човек који је толике године провео на водећим функцијама у енергетском гиганту Ексон мобајл се тако показао као изненађујуће лош администратор, и зато због његове смене у Стејт департменту није проливена ниједна суза.
„Тилерсон је био у завади с другим члановима Трамповог кабинета, сукобљавао се с персоналом Беле куће, одбио од себе на хиљаде професионалних дипломата у Стејт департменту који су га иницијално дочекали добродошлицом (...) да би потом били сведоци како им ускраћује финансирање и девалвира њихов рад. Са Мекмастером једва да је говорио, с Кушнером је водио огорчену битку за превласт, презрели су га кључни чланови Конгреса који су га својевремено подржавали, и био на готово комичан начин држан по страни од доношења кључних политичких одлука. Кад би високи званичници из земаља које су главни амерички савезници стигли у Вашингтон, често се нису ни трудили да закажу термин за састанак у Стејт департменту, док је неколико његових властитих амбасадора на крају демонстрирало отворену непослушност, схватајући да права моћ лежи у Белој кући, а не у дрветом обложеном кабинету на седмом спрату Стејт департмента“, покушала је Сузан Гласер да у тексту објављеном на сајту Политико сумира биланс Тилерсоновог министровања. Покушала - јер би комплетан списак пропуста и промашаја био још знатно дужи.
Хоће ли онда с Помпеом бити боље? Хоће, врага. Под претпоставком да ће добити потврду Сената, горњег дома Конгреса, за именовање на функцију државног секретара - а
Помпео ће бити промотер и реализатор Трампове политике какав Тилерсон није могао да буде све и да је хтео
нема превише разлога да се у то сумња, упркос забринутости једног броја конгресмена због његове ратоборности, а поготову горљивог заговарања употребе мучења за прибављање података који се тичу националне безбедности - Помпео ће се, из перспективе запослених у Стејт департменту, вероватно показати као бољи руководилац, и много спремнији да саслуша мишљење професионалаца из службе; то би онда, теоретски, требало да значи и да ће се став Стејт департмента поново уважавати у Белој кући. Но, ни на том елементарном нивоу нема гаранција да ће тако и бити; у једном другом чланку на Политику цитира се оцена неименованог бившег функционера који оцењује да би, „ако у Стејт департменту нису волели Тилерсона, Помпеа могли директно да замрзе“.
Битније од тога је, међутим, то што је сам Помпео - иначе дипломац и Вест поинта и Харварда - по много чему истомишљеник с Трампом. Као спољнополитички јастреб, он је за анулирање „катастрофалног“споразума с Ираном и залаже се за рушење севернокорејског режима; Париски споразум сматра непотребним оптерећењем за САД; заговарао је усвајање мера које би омогућиле још масовнији електронски надзор америчких грађана од постојећег; и верује да би одбеглог узбуњивача Едварда Сноудена требало осудити на смрт. Укратко: Помпео ће бити промотер и реализатор Трампове политике какав Тилерсон није могао да буде све и да је хтео.
У Вашингтону се, иначе - као што је био случај и са Тилерсоном - већ месецима спекулише да ће ускоро бити смењен и Мекмастер, а да од тога далеко није ни Кели; дакле, двојица од малобројних „одраслих“у инфантилном свету Трампове Беле куће, како их је својевремено окарактерисала америчка штампа. Номинација Помпеа сугерише да ће и њихове замене, уколико заиста буду најурени, вероватно бити људи чија је главна препорука да у потпуности подржавају Трампову агенду. Председник ће онда коначно имати кабинет какав је желео - а свет додатне разлоге да се прибојава онога што следи. Јер, као што је већ речено: увек може и горе.