СЛАВКО, ПАЗИ МЕТАК
Опозиција у земљи чуда
Уз енормну дозу оптимизма, могло би се то третирати као утеха за опозицију: на поновљеним изборима на четири бирачка места у Београду, упркос малом одзиву, разочарењу опозиционих бирача после дебакла од пре две недеље и дисциплини присталица власти – листа коју је предводио Драган Ђилас, са укупно 453 освојена гласа, однела је победу над напредњачком листом, коју је подржало 410 бирача (од њих укупно 1.433 који су се одазвали изборном зову).
Да након поновљених парламентарних избора на 15 бирачких места 2016. није било незаборавног наступа Александра Вучића, током кога је, с десном песницом подигнутом увис, славодобитно саопштавао победничке проценте своје коалиције, уредно избегавајући да помене да је реч о вољи неколико стотина бирача - можда би се твит који је Ђилас објавио након бројања гласова на поновљеним градским изборима могао сматрати неумесним. „Изгледа да је СНС вратио своје `Београђане` кућама... вечерашњи резултати поновљених избора на бирачким местима: Стари град бм 37 – Ђилас 69, Вучић 38. Бм 21 Ђилас 117, Вучић 99. Бм 40 – Ђилас 179, Вучић 131. Бм 2 – Ђилас 88, Вучић 142“, твитнуо је Ђилас, не трудећи се да било каквим додатним опаскама подгреје опозицији елан на (слабашном) темељу исхода поновљених избора, за које је већ било саопштено да немају утицаја на коначни изборни резултат у Београду. И чијег је одржавања ретко ко био свестан, ако не живи на територији коју „покривају“четири бирачка места у центру града.
Показало се, међутим, да ни тако дискретно указивање на збивања која одскачу од шнита по коме напредњаци намеравају да скроје Србију, није дозвољено. На твит, који је, под условом да у то време „висе“на Твитеру, могло да види око 68.000 Ђиласових пратилаца, експресно је одговорио
досадашњи градски менаџер Горан Весић. Његову верзију догађаја, у неким насловима кратко описану као „Ђилас лаже“, тешко да је неко могао да пропусти, с обзиром на пажњу коју ставовима СНС званичника посвећују телевизије са националном фреквенцијом и остали најмоћнији медији у земљи.
А тај неко, кад је већ чуо да „Ђилас лаже“, није имао много разлога да се концентрише на конструкцију којом је некадашњи Ђиласов партијски саборац дошао до наведеног закључка: „Листа Александар Вучић – Зато што волимо Београд и данас је на овим бирачким местима јача него пре две недеље, а Ђилас је слабији. То је једина истина“, саопштио је званичник СНС и објаснио да је „Ђилас пре само две недеље на ова четири бирачка места имао 121 глас више од листе Зато што волимо Београд, а данас има свега 43 гласа више“. А да неко, случајно, не би схватио да се то, укратко, зове „Ђиласова победа“, послужио је проверени Вучићев рецепт збуњивања јавности, набрајањем процената који ништа нарочито не говоре, али су, зато, врло заморни: „Листа Зато што волимо Београд освојила је на поновљеним изборима на ова четири бирачка места 5,31 одсто више процената него пре две недеље, док је Ђилас освојио свега 3,73 одсто више процената“, објаснио је заступник интереса власти, који се ни ту није зауставио – за разлику од нас, који се овим случајем више нећемо бавити.
Јер, оно што у целој овој причи јесте битно, није резултат на поновљеним изборима који ионако ничему нису служили, већ поука која се може извући из интерпретације исхода. А та поука каже да, ни након још једног тријумфа који је повећао њену предност над противницима, партија на власти нема намеру да одустане од стратегије „спржене земље“којом је, за ових шест година, успела да готово сатре сваки заметак снаге спремне да је, макар минимално, ограничи у спровођењу власти у складу са сопственим интересом – било да је реч о опозицији, било да је реч о институцијама и медијима. А није баш тешко схватити да би управо институције и медији, у некој будућности, и саме напредњаке требало да штите од евентуалне самовоље неког другог ко би, макар теоретски, могао победити на изборима.
Да проблем буде већи - није само пример интерпретације резултата поновљених избора тај који говори о укидању значаја чињеница у Србији 2018. Пре него што нам је објашњено да „Ђилас лаже“кад каже да је 453 више од 410, рецимо, са званичне државне адресе сервиран нам је фалсификат саопштења тела Савета Европе ГРЕКО (Група држава за борбу против корупције) у коме се јасно каже да Србија није применила на задовољавајући начин ниједну од 13 препорука за борбу против корупције које нам је то тело предочило још у јулу 2015.
Узваничном саопштењу Министарства правде се, међутим, тврди да Србија „убрзано ради на испуњавању препорука тела Савета Европе за борбу против корупције (ГРЕКО) од којих су све у већем делу већ и испуњене, што је и наведено у извештају тог тела“. Цитирана реченица се - да ли због уверења да у Србији нико не говори енглески или због манира „ето, може ми се“- наставља навођењем линка који води ка извештају ГРЕКО, из кога се, без читања целог текста, види оцена тог тела да Србија није испунила ниједну препоруку?!
Ако ћемо поштено – било је само питање тренутка када ћемо, у оквиру процеса креирања паралелне реалности по напредњачком укусу, добацити до отвореног фалсификовања званичних европских докумената. Све друго је, чини се, већ завршено – од медијске производње „пинк“живота, преко преузимања контроле над „опозиционим“странкама са различитих делова политичког поља (грађансконационално) до ревизије историје и креирања паралелног цивилног сектора са укљученим лажним антикорупционим и другим контролним телима.
Поштено је и рећи да се добар део Србије заиста сродио са тако произведеном сликом света, у којој је нормално све што није нормално, па и да пензионисању неподложна Нада Мацура глуми млетачку принцезу у серији о Немањићима. Имамо, дакле, бројне грађане који неупитно верују у све што им се сервира кроз овлашћене канале - без обзира на стварно стање у новчанику, на (не)услове рада на радном месту, ако га имају, на (не)могућност лечења, (не)постојање правне заштите и друге благодети живота овдашњег.
Има ли, уосталом, ичег чудног у људској потреби да верује сопственој држави? Па чак и ако ју је киднаповала група неодговорних лица, што је примећено и у недавно усвојеној Стратегији проширења ЕУ у којој се говори о елементима „заробљених држава“у земљама Западног Балкана.
У таквим околностима – па још у упозоравајућем моменту кад из Пекинга стиже вест о неограниченом мандату за великог вођу, из Москве о Путинових 76 одсто гласова као рекорду за пример, а из Подгорице о повратку на политичку сцену ионако вечно присутног Мила Ђукановића – где је и шта ради српска опозиција?
Да ли су, кад је у причу већ упао (политички) неуништиви Ђукановић, српске опозиционе странке свесне поучног искуства Либералног савеза Црне Горе? И зашто га не схватају озбиљно?
За млађу публику – реч је о партији која се, од 1990. када је основана, једина у „другом оку у глави“отворено залагала за независност Црне Горе, док је Ђукановић тек био прешао из статуса младе наде социјалистичког естаблишмента оданог Слободану Милошевићу на позицију најмлађег премијера у Европи - имао је само 29 година. Крајем 1996, међутим, лидер Ђукановић је променио курс, преузео од либерала „индепендистичку“тему и постао лично заслужан за њену материјализацију на референдуму 2006 – чиме је и дефинитивно „убио“странку чију је политику преузео.
Тачно је да је Вучић и даље далеко од материјализације проевропске платформе преузете од „бивше власти“, али је, судећи према истраживањима јавног мњења, уз нову, европску, у очима бирача, некако успео да сачува и своју стару, радикалску агенду. С друге стране, нема назнака да су опо-
Ступање опозиционих странака у изборни савез више ће личити на збег рањеника него на офанзиву потенцијалних победника, уколико што пре не почну са заједничким акцијама
зиционе странке на оба та политичка поља успеле да нађу тему пријемчиву бирачима – ни појединачно, ни групно, у складу са саветима школе мишљења која верује да је „једна листа“рецепт за заустављање опасног процеса клизања земље у тоталитаризам.
Јасно је, притом, да је – из позиције лишене чувеног „лепка власти“– тешко помирити различите светоназоре и интересе опозиционих странака – од односа према Европи и Русији, преко става о људским правима (сексуалне мањине, жене...) до економских уверења. Али, има и оних изразито важних друштвених интереса за које све опозиционе странке тврде да их заступају, па ипак нису спремне да се за њихово остварење боре заједнички, свом расположивом енергијом – кад се већ слажу у оцени да се Србија, због аутократског начина вођења, озбиљно клати на ивици провалије. Што се, ваљда је свима јасно, не може променити издавањем оштрих саопштења.
Аније да нема идеја о томе шта би се и како могло радити – а да се тиме не угрозе појединачни страначки интереси, и не прејудицира у потпуности начин на који ће опозиционе странке изаћи на следеће изборе. Последњи такав предлог недавно је лансирао Ђилас, који упорно одбија титулу лидера опозиције „освојену“на београдским изборима – иако се од њега управо очекује да уради оно што је пропустио Саша Јанковић након председничких избора: да буде мотор покретач заједничке опозиционе приче.
За разлику од времена уочи београдских избора, када је већини посматрача било јасно да су мале шансе за превладавање партикуларних интереса и остварење заједничког договора – било да је реч о једној или неколико јасно осмишљених колона на истом задатку – сада аналитичари које смо консултовали сматрају да постоји велика вероватноћа да уочи парламентарних избора, кад год да буду расписани, опозиционе странке, суочене са озбиљном опасношћу од гашења, ступе у (невољни) савез.
Проблем је, међутим, што би то могло више личити на збег рањеника, него на офанзиву потенцијалних победника – уколико се време до избора, које се можда може мерити месецима, не искористи за јасно планиране и енергично спроведене заједничке акције, захваљујући којима би, између осталог, бирачи могли стећи утисак да имају посла са озбиљним људима способним да остваре резултат.
У том контексту, тешко је разумети чињеницу да, осим стандардних начелних изјава о „отворености за разговоре“, још увек нема назнака да би Ђиласов предлог могао скоро постати предмет темељне расправе, разраде, прераде и дораде, тако да послужи (макар) као основа за постизање договора у општем интересу. Или да буде одбачен „ад акта“у корист неког бољег, за сада још увек јавности непознатог новог конкурентског предлога неког од колега са опозиционе сцене, рекло би се, традиционално заузетих бригом за личне и страначке интересе. И једнако традиционално слепих за реалност у којој се јасно види суштинска безначајност тих, брижљиво чуваних, позиција. А још јасније се види да, услед растућег безнађа, кофере за пут у правцу бољег живота и даље пакују бројни „кретени“, како је председник Србије пре неколико дана назвао петину грађана чије би интересе требало да заступа и од чијег новца живи.
Шта је то тако компликовано записано у „Прогласу од 13 тачака“, да је толико тешко озбиљно се њиме позабавити и кренути у акцију – по тамо предвиђеним или неким другачијим тачкама?
Предлог, пре свега, обухвата позив за уједињење опозиционих демократских снага у Савез за Србију – на равноправним основама, уз замрзавање страначких интереса и формирање, после промене власти, владе националног спаса, сачињене од нестраначких људи. Савез не би имао председника, већ председништво, а предлогом је предвиђено и формирање пет тимова – за документовање злоупотреба институција у Србији, за бављење младима, за решавање проблема најстаријих, за бављење селима и тим експерата који би анализирао стање у медијима.
Ускладу са менаџерским погледом на свет, Ђилас је приступио и нешто детаљнијој разради идеје о заједничком деловању, па тако, рецимо, кад говори о формирању тима који би документовао злоупотребу институција, кршење људских права и изборне крађе, предвиђа прављење недељних извештаја и обавештавање домаће и стране јавности, али и свих органа ЕУ о томе шта се у Србији дешава, као и разговоре са грађанима и припрему обимне документације о кршењу људских права и слобода.
Биће да је аутор имао у виду и тврдње упућених да Вучића изразито нервира свака могућност да изгуби садашњу позицију ексклузивног српског саговорника страних државника – о чему, посредно, говори и чињеница да су, приликом недавног доласка у Београд Веса Мичела, помоћника америчког државног секретара за Европу и Евроазију, чак двоје новинара провладиних медија госта пропитивали о томе зашто се у Београду срео и са представницима опозиције.
У неколико тачака Прогласа се, наиме, говори о потреби обавештавања међународне заједнице о дешавањима у Србији, и све то уз озбиљно припремљену документацију о стварном стању ствари. Има и позивања на успешне рецепте са светске сцене – у делу у коме говори о оперативном раду на терену, Ђилас каже да од тимова формираних по Србији очекује „боље информације шта људи мисле и какви су им све проблеми“, како би им се понудила решења за те проблеме и објашњава да би то била кампања по моделу којим је француски председник Емануел Макрон тријумфовао на изборима.
Да се не лажемо: задатак опозиционара јесте изузетно тежак па, осим критике, заслужују и разумевање. Можда се, рецимо, одговор чека зато што су у току неке озбиљне консултације – рецимо, са Славком Перовићем, лидером почившег црногорског Либералног савеза, тренутно са адресом далеко од матичне државе? Важна је то лекција, ако се добро схвати.
Биће да је Ђилас, пишући Проглас у 13 тачака, имао у виду и тврдње упућених да Вучића нервира свака могућност да изгуби позицију ексклузивног српског саговорника страних државника