УСТАНИЧКА УЛИЦА
Не назире се крај кризе у Словачкој због убиства новинара
Роберт Фицо, словачки премијер, коначно је био приморан да поднесе оставку, али то више није довољно да умири демонстранте. Они сада захтевају нове изборе, смену власти и политичке промене које би могле да стабилизују друштво. Убиство новинара Јана Куцијака и његове девојке
Мартине Кушнирове, толико је ужаснуло Словачку, а и европску јавност, да су сад на ред дошла питања која у општој европској пометњи никако нису била актуелна.
Где је то Словачка две и по деценије после одвајања од Чешке и четрнаест после уласка у Европску унију? Шта се догодило са земљом која је била одличан ученик европске демократије и бриселских задатака? Како су се то Словаци у ноћи 27. фебруара изненада пробудили у кошмару корупције, криминала и мафије, за који су мислили да је одавно остао иза њих, негде у деведесетим када су се, у време транзиције, тадашњи криминалци, са амбицијама бизнисмена, обрачунавали на улицама и када је Мадлен Олбрајт њихову земљу назвала „црном рупом Европе“?
Први пут је један новинар убијен у Словачкој, а разлог његове смрти је готово сигурно посао којим се бавио, изјавио је Тибор Гашпар, шеф словачке полиције.
Јан Куцијак је сарађивао са дневним листом СМЕ, радио за дневник Економске новине. Пре три године прикључио се тиму истраживачких новинара сајта Актуалитy.ск (део групе Рингијер Аксел Спрингер Словачка) и углавном истраживао утаје пореза.
То га је, међутим, одвело веома далеко. Последњи незавршен текст говори о вези италијанске мафије Ндрангета са Словачком. Испоставило се да прсти сицилијанске мафије сежу до врха словачке владе, а преко ње и до европских фондова.
Прича је замршена колико и необична. Антонино Вадала, познат италијанским истражним органима због оптужби за криминал, између осталог трговину дрогом (због тога га је тражио суд у Венецији), један је од важнијих људи који су свој бизнис обављали преко Братиславе. Пољопривреда и соларне електране, биле су добар начин и да се опере новац Ндрангете. Он је уз још седморицу Италијана био ухапшен после убиства, али су убрзо пуштени, а Вадала је најавио тужбе, против медија. Он се преко своје пословне партнерке, Марије Трошкове, бивше манекенке, инфилтрирао у сам врх владе. Трошкова је, наиме, постала главна државна саветница у владиној канцеларији, десна рука премијера и особа која је присуствовала свим састанцима и имала увид у сва документа. Где се све она појављивала, којим је све састанцима присуствовала, у каквим је заправо односима била са Вадалом, у каквим са Фицом, како су се ту испреплетале љубавне и пословне афере, теме су које пуне словачку штампу. Тек, чињеница је да је некадашња манекенка доњег рубља, постала толико важна да је чак присуствовала састанцима са Ангелом Меркел и Донадом Туском.
Испоставило се да су се у клупку владиних чиновника који су морали знати оно што је сазнао Јан Куцијак, нашли многи из врха власти. Оставку су прво поднели Трошкова и Вилијам Јасањ, секретар словачког савета за безбедност, затим Марек Мадарич, министар културе, убрзо и Роберт Калињак, министар полиције, најзад је морао да се повуче и сам Фицо.
Ндрангета, мафијашки клан који држи ланце трговине дроге широм света и новац тако зарађен пере где год је то могуће, наметнула се као једна од најјачих криминалних организација. Структуру је тешко разбити, јер се заснива на породичним везама и није отворена ни за кога са стране.
„Ндрангета је укорењена не само у целој Италији, већ и у европским земљама као што су Немачка или Швајцарска, али и у источној Европи, у Словачкој, Бугарској, Румунији. Она се шири на исток, иде тамо где постоји моћ и новац и могућност да она управља тим новцем. Купују пољопривредна имања и винограде, како би дошли до европских фондова“, изјавио је сада за италијанске медије Никола Гратери, водећи италијански тужилац против нарко-мафије, који се деценијама борио против Ндрангете. „Проблем је што Европа нема одговарајуће законе за борбу против мафије, посебно Ндрангете. Они још расправљају о томе да ли да у закону дефинишу мафију као организовани криминал.“
Европа би, сматра он, морала да усвоји казнене и кривичне поступке какве има италијански систем. „Када говоримо о европском јавном тужилаштву, бојим се да ћемо, док дође до међусобног усаглашавања, изгубити један век у борби против мафије.“Ндрангета је присутна у источној Европи више од двадесет година, али се увек првенствено мислило на Румунију и Бугарску. Испоставило се да је на ред дошла и Словачка.
Демонстранти захтевају нове изборе, смену досадашње власти и промене које би потпуно промениле досадашњи распоред на политичкој сцени и у власти. Али то неће ићи лако. Јер на другом полу Фицове коалиције и досадашњих владајућих партија налази се ултрадесница. То, међутим, није оно што желе демонстранти. Избор је зато веома сужен. Сам Фицо пак можда изгледа као губитник који је упркос свим покушајима да задржи место премијера, ипак морао да поднесе оставку, али он није потпуно изгубио утицај. Захтев да његов Смер - социјалдемократија именује новог мандатара је прихваћен, коалиција са Словачком народном странком и партијом словачких Мађара Мост-Хид остаје на власти, а он је и даље значајна фигура те власти.
Са премијерским искуством дугим десет година, успео је и у овој ситуацији да обезбеди опстанак странке, питање је, међутим, како ће и партија и он да превазиђу дубоку кризу у којој се Словачка сада нашла. Њему се већ одавно замера начин на који је водио владу, у којој су најважнија места припадала пре свега његовим пријатељима.
Мандат за састав владе добио је Петер Пелегрини (42), досадашњи вицепремијер, такође из Фицове партије. Он ће покушати да донекле умири ситуацију и већ је на место министра унутрашњих послова поставио Јозефа Раза, досадашњег шефа кабинета министра здравља, који је независни кандидат и који би можда могао да ублажи неповерење које је остало после компромитованог бившег министра Роберта Калињака. Пелегрини је такође покушао да смири страсти, оцењујући протесте као демократске, али упркос свим напорима, ипак није извесно да ће успети да одржи владу до 2020, када истиче мандат.
Јан Куцијак пак остаје уписан на списак оних новинара који су страдали зато што су својим радом угрожавали „интересе неких политичких или економских власти или мафијашких група“, како се наводи у извештају Репортера без граница. Прошле године, због тога је живот изгубило 39 новинара, док је још 26 погинуло у нападима. Статистика говори да је то мање него претходних година, али за европске прилике и истраживачко новинарство, један други податак је можда значајнији – ово је друго убиство у четири месеца. У новембру је убијена Дафне Каруана Галиција, која се бавила истраживањем афере Панамских папира на Малти.
Фицо је понудио милион евра за информације које би помогле у истрази убиства, баш толико јесенас је понудио и Џозеф Мускат, премијер Малте, али није било помака.
Можда ће тек страх, који је сада захватио целу Европску унију и који је довео до тога да се ова тема нађе на дневном реду Европског парламента, покренути нешто, макар када је реч о законима на које упозорава Италија.
Европа нема одговарајуће законе за борбу против мафије. Они још расправљају о томе да ли да у закону дефинишу мафију као организовани криминал Никола Гратери италијански тужилац