На столу ни мрвице
ШТА ЈЕ НАМА ЗСО ДАЛА
Како се Заједница српских општина од крунског мотива за легитимисање косовског система, изласком Срба на изборе 2013, претворила „у једино обећање Приштине, од кога неће бити ништа“? И да ли је косовски чвор већ размршен у белосветској илегали, кад се већ Бриселски споразум ставља ад акта
Последњих дана често (ли)цитирани Добрица Ћосић у једним од својих дневничких записа, „У туђем веку“, бележи да је јануара 2003. био веома задовољан што је након 42 године један политичар уважио његове идеје за решавање косовског питања. Несклоне да верују академику Зоран Ђинђић разуверава у својим последњим интервјуима, у којима потврђује речи које је Ћосић забележио као делове њихових разговора и делове писама које је Ђинђић послао истакнутим представницима међународне заједнице да би их упутио у свој план за КиМ. Пет дана пред смрт Ђинђић је за Новости потврдио да је затражио да се питање Космета решава одмах, јер „Србија не може да заокружи државност док не зна који је статус КиМ“и да не жели да чека тренутак да му се каже да је косметска дивља градња постала толико велика да не можемо да је решимо, па ћемо морати да је легализујемо... Свестан да тече лагани, али често екстремно упадљив процес преношења надлежности државе на приштинске институције Ђинђић је, како је сам тврдио, одлучио да алармира власти кључних европских земаља, јер је сматрао да је најгори исход, из данашње перспективе пророчански језива могућност - „да Косово буде фактички независно, а да нам га онда, као млински камен, као такво албанско независно Косово прикаче на ногу и кажу: ви сте одговорни за њега и док не хармонизујете односе не можете да идете даље...“
Отписавши тада Ђинђићу, Махмут Бакали га је, подсећамо, назвао „најопаснијим и најшовинистичкијим српским националистом“, јер одбацује „суживот Срба и Албанаца у демократском друштву које ће као независно Косово ући у ЕУ“.
Било је то пре свега 15 година. Кад се подвуче црта, Бакалијева се идеја извитоперено обистинила. Косово је самостално у процесу европских интеграција, мада без суживота са оно мало преосталих Срба и без демократије, о чему довољно сведоче и два актуелна догађаја - убиство Оливера Ивановића и хапшење Милорада Зајића, српског повратника под оптужбама за ратне злочине, које су у Клини спровели припадници министарства полиције из владе којом управља Рамуш Харадинај. О Ђинђићевој или Ћосићевој идеји се, међутим, за разлику од Бакалијеве, последњих дана интензивно и извитоперено шапуће. Па се тако Србијом шири баук да се два председника, Александар Вучић и Хашим Тачи састају тајно, да мимо својих ментора испреговарају за обојицу лично најбољи исход, а као једна од варијанти помиње се размена територија - Рашке за север Косова, а не „парчање“Косова.
По препоруци премијерке НИН је контактирао Председништво да добије одговоре на питања која се односе на Вучићеву изненадну посету Њујорку и није добио одговоре. Као ни од Вука Јеремића, аутора баука, који је ненамерно демонстрирао сав бесмисао бриселског дијалога.
Пред новим представником Стејт департмента за регион Вучић је наиме подвукао црту - Србија је испунила све обавезе из споразума, а Приштина није ни ону једну коју је имала, Заједницу српских општина. Не само да је
признао да је то била једина обавеза Приштине, иако су током бројних фаза у процесу представници Србије тврдили да су добили и више од оног на шта се Приштина обавезала, понекад и резултатом пет према нула, него је признао и свој дипломатски крах. „Искрено да вам кажем, ја сам готово уверен да од тог посла нема ништа“, казао је председник. Све и да је реч о тактици тврђења пазара или припремања јавности за најављени финални план за Косово, немогуће је не направити ретроспективу односа Београда према ЗСО, залога који су Срби на Косову давали да би добили ту заједницу и различитих драмских улога штапова и шаргарепа које је она играла на унутрашњем и међународном плану. Макар и зато што је овим поступком и сам председник престао да рачуна на Бриселски споразум и ставио га ад акта.
Тек пошто је из Београда одлетео Вес Мичел, који је на првој балканској турнеји макар полазне тачке дефинисао јавно - Косово да потврди демаркацију са Црном Гором и добиће војску и активнију улогу САД у наредном периоду, Србија да што пре заврши косовски процес, добиће... добро, није рекао шта ће добити - настављен је технички дијалог у Бриселу, а заказан је и први сусрет Вучића и Тачија. Вучић је уз то, по многима не случајно на 14. годишњицу погрома Срба са Косова, 17. марта јавности саопштио да ће ускоро представити коначни предлог за КиМ и да је у слободном тумачењу и својеврстан план о демографском буму право оружје и за Србе на Косову.
Никада до ових дана није било очигледније колико је лицемерна и скупа фарса бриселски дијалог. Делегације путују, бораве и враћају се из Брисела, а пет година касније сазнали смо да Приштина није испунила ниједну своју обавезу, да је ментори из Вашингтона и Брисела на то не приморавају и да се Србија с тим помирила. Ако је од почетка уопште било уступка Приштине, јер су одредбе о ЗСО у Бриселском споразуму заправо обавезе које Приштина има по уставу (члан 124), анексу 3 Ахтисаријевог плана и Закону о локалној самоуправи Косова (чланови 29,31,32), сад је јасно да су до сада испреговаране теме - правосуђе, телекомуникације, полиција и друго - вођене само у погледу начина на који ће се Србија повући из тапија којима је њено становништво располагало.
„Претпостављам да је реч о последњем покушају Вучића да издејствује нешто, јер му Запад не нуди више ништа заузврат“, каже Душан Пророковић, извршни директор Центра за стратешке алтернативе. „Не верујем у могућност поделе Косова, а верујем да се преговара евентуално о ЗСО са проширеним надлежностима. Американци су везали потписивање новог споразума (правнообавезујућег, прим. аут) са формирањем ЗСО, јер тај задатак није испуњен. То довољно говори о неспособности и наивности наше дипломатије. Не видим да би другачије или одустајањем од ЗСО Вучић могао да се извуче без нарушавања односа са Западом, као што ништа нису добили ни Милошевић, Коштуница, Тадић ни Ђинђић.“
План о демографији као оружју за враћање Косова истог су дана помутили „злобници“- баук Вука Јеремића, једна пројекција из патриотског блока (ДСС) да ће привид да Немачка може да ради у нашем националном интересу нестати до краја ове године и неколико наслова стране штампе, испод којих дипломатски извори тврде да постоји бојазан Запада, који је зацртао план, да би „два паметњаковића“- Вучић и Тачи - могли да се договоре нешто на своју руку (бечки Стандард).
Председник ДСС Милош Јовановић каже да је говорио о привиду који ће нестати убрзо, јер Вучић мора да реши питање Косова и да подршку Немачке и ужива због тога. „Запад има агенду од 20 година да дође до пуног признања. Пошто је 1999. почео процес, они желе то да заврше и због геополитичке логике. Сад је ствар најзрелија, а питање је само да ли ћемо добити нешто заузврат. Мислим да нећемо добити ништа и да ће Вучић, који је хтео да буде Петар Велики, на крају бити Вук Бранковић. Ту концентрацију власти није имао нико пре њега, и они тај врхунац моћи желе да искористе. А у заблуди је свако ко верује да дипломатија постоји кад је у питању однос са силом.“Никаква размена, по Јовановићу, не може бити опција кад би она покренула питање Републике Српске и Македоније, а задатак је да се грађани пацификују и у миру преда КиМ.
Душан Јањић директор Форума за етничке односе предлагао је дискутабилно примењив модел „две Немачке“недавно, а сада за НИН тврди да је модел Палестине најбоље решење за Србију и да о томе треба да се преговара. „ЗСО је двапут преговарана“, објашњава Јањић зашто се улог Србије толико смањио. „Први пут 2013. када се односила на четири општине, а други пут 2015, када је укључено и шест јужних општина. Из маркетиншких потреба ЗСО је у јавности представљена као највећи добитак. Наш проблем је што не играмо на максимум да бисмо добили оптимално. Пошто добитка нема, друга фаза су оптужбе на рачун Приштине. Суштина проблема је неразумевање ситуације на Косову. Тамо је власт децентрализована тако да ниједан градоначелник, па ни српски, није рад да се одрекне дела својих надлежности. Осим тога заменици градоначелника су обавезно представници мањине. Испашће нам ово најскупља грешка. Приштина се искључила око спекулација о подели, а ми треба да видимо како је до тих тема дошло“.
Јањић тврди да је било какво разграничење насупрот суживоту само привремено решење, а да се тражи одрживо. „Никада као овај пут те идеје нису биле толико артикулисане да су се упетљали чак један (Иван) Вејвода и (Волфганг) Петрич (који сматрају да подела није немогућа, прим. аут). А ствар је отишла дотле да се суверенитет Приштине проширио у доброј мери и на север. Србија не може да призна Косово јер претендује да буде озбиљан регионални играч. Предлажем модел Израела и Палестине, коју Израел није признао, али је члан УН. Будимо Израел!“
Палестина, ваља подсетити, ипак нема чланство него посматрачку мисију у УН. С друге стране, да ли би Србија могла да задржи улогу озбиљног регионалног фактора ако Косову дозволи и то, после мноштва последње, али најважније чланство (уз опасност да га Русија свакако неће дозволити)
Вучић више него сви пре њега има моћи да спроведе „реалност“у дело. Има и подршку да шта год добије заузврат, чак и ако то буде ништа, демонстрира победу
ако заузврат добију - једину обавезу на коју се Приштина обавезала према Београду и тамошњим Србима пре тачно пет година?
Прокопијевић каже да је ситуација комплекснија него пре потписивања Бриселског споразума или 2007. пре проглашења независности. Интереси сила убрзано се и све отвореније манифестују поново и на нашем простору. „Косово у УН је бескомпромисан став САД, да би што пре ушло у НАТО и да би се искористило за притисак на Србију да уђе у НАТО. Улог је данас већи, пре свега за америчке геостратешке интересе, а подршка формирању војске говори колико све води ка томе. Не заборавимо да Албанија и Приштина већ четири године имају споразум о војној сарадњи, који имплицира стварање војске, а ми смо у међувремену Едија Раму примали у Београду. Војска Косова ће бити искориштена за утеривање Србије у НАТО. Тад Србија стварно неће моћи да одбрани Србе на северу и имаће посла, не са Приштином, него са Алијансом.“
Ни Војислав Коштуница, ни грађанске опције коалиције нису подржале Ђинђићеве идеје у вези са убрзаним решавањем косовског питања. Али је зато чак и Демократска странка, јануара 2013. подржала скупштинску резолуцију која је требало да служи као основ за преговарачки процес између Београда, Приштине и Брисела, коју су предложили напредњаци и социјалисти. Још увек и по тој резолуцији за Србе на КиМ је морала да се тражи пуна аутономија - законодавна, судска и извршна. Као што по свим споразумима и резолуцијама Приштина нема могућност формирања војске. Али, авај. Постепено је, рецимо, судска реформа спроведена тако да се територијално јурисдикција на којој су Срби доминантнији не поклопи са ЗСО. Београд је докрајчио процес интегрисањем српских судија и тужилаца у косовски правосудни систем, па је аутономија судија ЗСО испарила као опција у преговорима. И тако редом, улог се смањивао, не само у општим обавезама Приштине по првом споразуму него и у погледу капацитета ЗСО. Надлежности, аутономија, економски ресурси и политичка снага те заједнице су се од првог плана, чак и ако се не вратимо на Ахтисаријев, круниле још мало па до оног чиме је Приштина од почетка лицитирала обичне невладине организације.
Иза кулиса бриселског, а и унутрашњег дијалога о Косову, могућност размене територија погрешно се помиње као одавно предлагана подела севера и југа. Одвајање севера је заправо требало да буде план Б за очекивано одбијање међународне заједнице да прихвати идеју о потпуној аутономији српских средина - и то већој од покрајинске. Како се с тим мери отцепљивање још једног дела Србије у замену за оно што јој по Уставу припада?
Тако што се обистинио најцрњи сценарио убијеног премијера - данас је пред Србијом „реалност“једина понуда. Да прекрши или промени Устав и настави пут неизвесних евроинтеграција. Упитан да ли је опција формирања (чак и такве) ЗСО у замену за чланство Косова у УН за Србију прихватљива, генерални секретар Председништва није одговорио - не. Никола Селаковић казао је на јавном сервису да то „још увек“није у оптицају.
Вучић је тај који више него сви пре њега има моћи да спроведе „реалност“у дело. Има и подршку да шта год добије заузврат, чак и ако то буде ништа, демонстрира победу. Што значи да ни референдум није немогућ, ако остане као једини излаз макар и за историјске читанке и да у њима не остане „издаја“него самостална и слободна одлука народа.
Доминантан дискурс у домаћим и страним медијима одавно је већ разматрање о томе како ће Вучић обезбедити подршку за ништа, а не и да ли он уопште жели нешто. Европски званичници, сем представника пет држава које нису признале Косово, наставиће да понављају да се признање од Србије не тражи. Очекује се брз договор, обавестила нас је портпаролка ЕК Маја Коцијанчич. Није било тако давно кад су тврдили да су Косово и ЕУ интеграције два одвојена колосека. Средином 2007. европски званичници су шта више (у то време нарочито активна на српском питању аустријска шефица дипломатије Урсула Пласник) негирали да постоји „нова иницијатива“о којој се тада спекулисало као данас о агенди САД на којој је прва тачка столица за Косово у УН. Било је то свега неколико месеци пре него што је Косово прогласило независност, коју је за Вашингтоном у свега неколико дана признала већина чланица ЕУ.