ИМА НАС ВИШЕ КОЈИ СМО НОРМАЛНИ
Фестивал 84 на Јахорини
Било је више него емотивно и узбудљиво видети скијаше из свих земаља бивше Југославије како се, предвођени Бојаном Крижајем, данас легендарним асом у овој области, спуштају низ ски-стазу Јахорине, како би тим симболичним чином отворили први музички Фестивал 84, чији сам назив опет много говори. Он евоцира једно дивно време, једну безбрижну средину. Буђење сећања на Олимпијаду те наведене године одржану у СФР Југославији, те паљење оригиналне олимпијске бакље уз присуство оног истог оригиналног Вучка, маскоте која је обележила ту годину па и деценију и епоху, заправо је био један сасвим оригинални и јединствени флеш, који не представља само још један поен за Егзит, под чијим је патронатом настао, већ и много више.
Јер фестивал на Јахорини на првом месту и пре свега има дубљи симболички карактер. Управо овако осмишљено отварање, са свом јасном симболиком, довољно је и без да улазимо у даља објашњавања. Као пети фестивал у сада све бројнијој Егзитовој породици (Фестивалу у Новом Саду временом су се прикључивали Sea Star у Умагу, Revolution у Темишвару, Sea Dance у Будви), Фестивал 84 заправо има далеко већу активистичку
улогу, на којој се Егзит и изградио и на чему потенцира, од свих наведених.
„Зато што је Егзит настао из друштвеног активизма, који је подједнако важан као и његов музички део“, рећи ће његов увек расположени оснивач и директор Душан Ковачевић, који је за свој рад, само вече пре тако бурног почетка Фестивала 84, овенчан у Сарајеву наградом Савета за регионалну сарадњу и тако проглашен „шампионом регионалне сарадње“.
Баш као што је и фестивал у Новом Саду настао по завршетку свих ратова на овим просторима, те је као такав први окупио младе из зараћених крајева који су тек тада били у прилици да отворено и јавно причају о стварима које их заправо занимају, а не о политици и ратовима који су их дотад тровали, тако је и Фестивал 84 заправо следећи велики и важан корак не само ка помирењу у региону, већ и ка смиривању нових тензија. „Тема регионалног помирења уткана је у основе Егзита, а сада је важнија него икада, јер је ситуација 20 година касније од ратова још гора него што је тада била“, додаје Душан Ковачевић. Он сам изузетно је задовољан целокупним доприносом Егзита од почетка до данас, у оној мери у којој један музички фестивал може да учини за глобалну друштвену и демографску слику.
А да култура може да допринесе томе, слаже се и сам Ковачевић, али исто тако верује да може то брже да уради него што заправо изгледа. То су и акцентовали на панел дискусији већ првог дана Фестивала 84, такође врло сугестивно названој Тиха балканска већина, са које се јасно чуло „да нас нормалних још увек има више“, и да „гласови нормалних морају да надјачају све постојеће тензије“.
„Нас има довољно, али нисмо довољно повезани“, наставља причу на ту тему Душан Ковачевић. „Зато морамо да нађемо начин на који могу да се интегришу гласови који позивају на нормалност. Веома је чудно да је код нас нормалност још увек нека врста луксуза. И Егзит, када се појавио, једнако је пробудио емоције код људи, зато што су после 10 година изолације и ратова доживели нешто ново и узбудљиво“.
Говорећи о нормалности, Ковачевић се подсећа постера који су крајем деведесетих осванули у Новом Саду, на којима се иронично најављивао долазак Ролингстонса и Икее у Србију, што је у том тренутку било незамисливо. „Свима је било јасно да је то пародија, и уједно знак да мора да се
промени режим. Ти постери су тада били показатељи колико је нормалан живот изгледао смешно и ненормално“, вели Ковачевић и наставља: „Борба за нормалан живот данас се наставља у целом региону. У Босни је то питање горуће, јер су трауме овде дубље него у другим деловима. И зато сматрамо да је главна ствар за будућност та да се тиха већина повеже, и да заједничким снагама наметне један друштвени модел у коме ће оно што је нормално бити доминантно, а оно што је ненормално скренуто у страну као друштвено неприхватљиво. Јер невероватно је да се у Хрватској опет прихвата парола За дом спремни. То је показатељ да ствари не иду у добром правцу. Ако је та тиха већина довољно гласна, онда такве пароле не би могле да дођу на ред“, каже Ковачевић.
Из таквог става настао је и фестивал на Јахорини. Било је и пре тога доста идеја и покушаја око Егзитовог фестивала у БиХ. С једне стране, ова држава од свих из састава СФРЈ има и даље тешку економску ситуацију, а када је у питању концертни живот готово да нема искуства са доласком великих светских звезда, ако се изузме својевремено гостовање групе U2. Након пар мање конкретних понуда, Олимпијски центар Јахорина показао је спремност да у потпуности поврати свој сјај. И у томе је већ била огромна симболика – прво, зато што је у питању олимпијска планина, друго зато што је слање поруке мира са те тачке идентично духу олимпизма.
„Ако причамо о том исцељивању које је неопходно региону, мислим да је из свега наведеног морало да крене управо одавде“, вели Ковачевић. „Већ назив фестивала подсећа на то шта смо све у стању да урадимо кад смо заједно, које домете можемо да достигнемо. Јер само уједињени можемо да организујемо највећи догађај од свих. А не постоји већи догађај од Олимпијаде, и то не само у свету спорта, већ уопште. Једном смо у томе успели, кад смо били уједињени. А сада, Олимпијада на Балкану изгледа немогуће и смешно. Она је сада попут оне приче о Икеи и Ролингстонсима из 1999. године. Зато је потребно да се кроз окупљања, акције и концерте, чује један позитиван ток који ће надјачати друге. Сигуран сам да на ту тему много тога може да се промени и да за такве промене не треба чекати много.“
Агласови јесу били доминантни на Фестивалу 84. На неколико бина постављених у околини хотела Вучко и Бистрица на више од 1.500 метара надморске висине наступале су светске и регионалне музичке звезде као што су британски хитмејкери Сигма, култна активистичка група Asian Dub Foundation, холандске диџеј звезде Јорис Воорн и Патрис Баумел, словеначки техно бард Умек, предводници оријенталног хаус звука Бурак Јетер и Махмут Орхан, руски хит тандем Филатов & Карас, детроитски техно Ерик Клотије, немачки хаус мајстор Сандрино, те водећи регионални репери Бед копи, Френки, Контра & Индиго, група Ван Гог и сарајевски миљеници Хелем Нејсе. Овакав програм појачала је и сјајна регионална ди-џеј постава у којој су играли Марко Настић, Дејан Милићевић... Ипак чула се примедба да је фалило једно велико „звездано“име које би „повукло“програм фестивала,
Шести Егзитов фестивал биће прва заједничка музичка манифестација Албаније и Црне Горе. Сходно тој замисли, одржаће се на самој граници двеју држава
но Душан Ковачевић подсећа колико је теже организовати зимски фестивал од летњег.
„Они су увек мањег капацитета. Требало је саградити стејџ у зимским условима, под јаким ударима ветра, по снегу, у борби са природом. Када бисмо довели Продиџи у такав капацитет, онда не бисмо могли да примимо толики број посетилаца, који би на њихов концерт сигурно дошли. Такође треба водити рачуна и о цени улазница. Цена је у БиХ кренула од 10 евра и многи су купили још пре него што су знали ко ће бити извођачи“, истиче Ковачевић и наглашава да он заправо верује у органски раст фестивала. „Фестивал мора да расте органски и са тржиштем и са публиком, и тек онда да доводи веће извођаче. Лајнап је осмишљен да није програм у првом плану, већ фестивал као такав. Јер ми и даље путем некакве `алхемије` склапамо буџете. Није нормално имати фестивал као што је Егзит, за 45 евра по улазници. На Западу, фестивали са таквим лајнапом коштају од 200 до 400 евра. И постоји разлог због чега више нема концерата великих звезда, које коштају по неколико милиона евра. Нигде више на Балкану! Последњи је био Роби Вилијамс, пре тога били су Стонси и Мадона. И то је то! Тржиште није у стању да испрати. Зато је неопходан тај органски раст“, закључује Ковачевић.
Међутим, судећи по резултатима, Фестивал 84 испунио је своју мисију. И више од тога! Егзит је објавио да је фестивал од 15. до 18. марта посетило чак 20.000 људи, чиме га сврстава у једне од најпосећенијих зимских музичких фестивала у свету! Главна бина испред хотела Бистрица, као и стејџеви око хотела Вучко, заиста су били и крцати и динамични. Позитивна енергија осећала се свуда. Инцидената није било.
А ускоро, открива нам ексклузивно Душан Ковачевић, врло вероватно Егзит добија и шестог члана своје породице. Следећи фестивал био би заједнички музички фестивал Албаније и Црне Горе. И то на самој граници између две државе. Још једна горућа позиција, о којој тек треба да се дебатује. И кроз речи и музику.