Загробни живот српске привреде
ДОМАЋА ЕКОНОМИЈА, ИЗМЕЂУ ПРОКЛАМАЦИЈА И СТВАРНОСТИ
Највећу цену фискалне консолидације платиле су већ полумртве фирме, од којих држава узима новац и финансира њихову конкуренцију, углавном стране компаније које функционишу као проточни бојлери
Највећу цену фискалне консолидације платиле су већ полумртве фирме, од којих држава узима новац и финансира њихову конкуренцију, углавном стране компаније које функционишу као проточни бојлери: све увезу, за дораду ангажују најјефтинију радну снагу и онда то извезу
Дуги низ година привреда Србије није ничија брига. Одсуство било какве дугорочне стратегије развоја предузетништва компензује се обиљем празних фраза и сејањем нових илузија. Тако се „вајни стручњаци“залажу за нову реиндустријализацију, као да је привреда једногодишња биљка, па ју је могуће изнова засадити. Причају и да би требало ићи ка технолошким унапређењима и иновацијама како би се повећао извоз, а ту су и већ окоштале фразе о повећању продуктивности, нивоа инвестиција и којечега другог.
Нажалост, све што се предлаже зависи само од једног предуслова - да фирме успешно послују и да обезбеде довољно средстава којима ће се све пословне стратегије финансирати. А због лоших услова привређивања акумулација капитала у предузећима је безначајна.
Агенција за привредне регистре (АПР) једина је у својим годишњим извештајима, сачињеним на основу завршних рачуна српских предузећа, износила релевантне годишње податке о пословању привреде. Међутим, када је драматично стање у привреди постало политички нерентабилно, прешло се на нови модел извештавања о финансијском стању домаће привреде. Овога пута на основу података за потребе статистике. На тај начин су из базе података елиминисане све информације о фирмама које уопште не предају завршне рачуне, као и предузећима која су у дугогодишњој блокади. Очајно финансијско стање привреде прекривено је новом бајковитом, креативном статистичком обландом. У реално стање привреде више није могућ потпун увид, што је и био основни циљ новог метода извештавања о пословању привреде. Привреда је добила статус нежељеног сведока, којег је потребно елиминисати из Потемкинове „политичке и економске стварности“.
Највећу цену фискалне консолидације платила је већ полумртва привреда. Према подацима АПР-а, у првој години мера консолидације, губици привреде су повећани четири пута, финансијски расходи увећани су за 51 одсто, а губитак по основу финансирања за чак 230 процената. Укупни губици привреде били су 2,8 милијарди евра, а губици изнад висине капитала повећани су за четвртину у односу на претходну годину, на 1,2 милијарде евра. Финансијски расходи порасли су 55 одсто, а за толико је увећан и негативни обртни капитал. Ту годину је са губитком завршило 42.098 привредних друштава.
Уместо да активира све полуге система у решавању нагомиланих проблема привреде, уследила су нова оптерећења. Укида се порески кредит на инвестиције, следи поскупљење електричне енергије, уз безумну индустријску тарифу - двоструко већу од оне која важи за грађане, повећање цене бензина, обавезна чланарина Привредној комори Србије, сразмерно висини бруто промета... И све то у „години предузетништва“. Шта би тек било да се радило о обичној пословној години?
Влада је, такође, наставила погубну праксу давања субвенција и подстицаја страним и домаћим фирмама. Бадава смо упозоравали да је селективно и дискреционо дељење субвенција неуставно и да Устав Србије гарантује једнакоправност у условима пословања свим правним лицима на територији Републике. Предузетници издвајају новац за финансирање буџетских потреба, а онда се - дискреционом поделом субвенција и подстицаја - испоставља да предузетници који не користе субвенције
Уместо да активира све полуге система у решавању нагомиланих проблема привреде, уследила су нова оптерећања. И све то у „години предузетништва“. Шта би тек било да се радило о обичној пословној години
финансирају сопствену конкуренцију. Да зло буде веће, 75 одсто тих средстава иде страним инвеститорима, који функционишу по принципу проточног бојлера: све увезу, дораде ангажовањем најјефтиније радне снаге и онда све то извезу. Све њихове почетне инвестиције су краткорочне, а извлачење добити дугорочно и погубно за развој државе.
Сви наведени подаци неспорно сугеришу да ће се тренд лоше беско-
начности, у којем се привреда налази дуже време, наставити, а лоше перформансе појачати. Најалармантнији податак у прошлој години прошао је, као и многи други, без било какве јавне пажње. Учешће сопственог капитала у обртним средствима пало је на најнижи ниво у Европи, на свега 35 одсто. Да ли је могуће пословати са 65 одсто позајмљених обртних средстава? Није. Да би уопште пословала, привреда је принуђена да приспеле кредите репрограмира, да доспеле обавезе плати новим задуживањима или намири продајом сопственог капитала и имовине. Дуг се, дакле, раздужује - новим дугом.
А дуг домаћим банкама је, према подацима Удружења банака Србије, последњег дана фебруара био 12 милијарди евра (1.418,5 милијарди динара). Њему би, међутим, требало додати дугове за прекограничне кредите и по свим другим основама (на пример према добављачима) у земљи. Страшно! Уз то, последњег дана јула 2017. били су блокирани рачуни чак 36.962 предузећа због дугова од око 2,5 милијарди евра. За само 12 месеци, у односу на јул 2016. број предузећа са блокираним рачунима увећан је за 45 одсто, а износ блокаде за 30 процената. Само у једном месецу блокирана су 4.102 предузећа. Тачно је да на мали број фирми отпада већи део укупне блокаде од 2,5 милијарди евра, али то не умањује проблем огромног броја фирми са блокираним рачунима.
Унападу научне искрености министар финансија Душан Вујовић изјавио је да „оваквој српској привреди нема помоћи“. Ову изјаву привредници би могли узети као епитаф за споменик на колективној гробници пропале привреде. Међутим, треба се борити да неизлечиве болести не погоршају постојеће стање и да се власницима фирми, који су принуђени да напусте пословну заједницу, обезбеди достојанствен излазак и повратак у евентуални нови пословни покушај.
Један од социјално најугроженијих сегмената друштва је управо 220.000 предузетника. За свој бизнис они гарантују и приватном имовином. Изложени изузетно лошим условима пословања неретко не могу ни за себе да зараде минималну зараду. Суочени са губитком делова имовине, предузетници посежу за радом на црно. Помисли ли ико икад колико муке и стреса стоји иза судбина 300.000 предузетника, чланова њихових породица и запослених? У замци безизлаза налази се огроман број предузетника, за разлику од једног броја социјално неодговорних који остварују екстрапрофит експлоатацијом ангажоване радне снаге и избегавањем обавеза према држави. А на другој страни понижавајући податак - плате у јавном сектору веће су за 20 одсто него у реалном.
Сива књига коју већ десет година објављује НАЛЕД најаутентичније је сведочење о начину на који све државне институције игноришу интересе привреде, одбијајући да реализују стотине предлога за побољшање привредног амбијента. У 10 издања Сиве књиге евидентирано је 500 иницијатива за побољшање услова за пословање. За тих 10 година решено је свега 50, а пристигло је нових 210 препорука. Лане је идентификовано 120 горућих проблема, понуђени су и модалитети решења, али су опет инертни представници институција решили само пет одсто. Министарство финансија је од 33 предлога решило само један проблем, што није сметало члановима НАЛЕД-а да министра Вујовића прогласе за „Реформатора године“.
Дакле 500 проблема из Сиве књиге, плус проблеми из Беле књиге Савета страних инвеститора, плус 200 проблема које износе разна удружења, дају збир од око 800 идентификованих проблема, које је дефинисала пословна заједница. Има ли ико нормалан ко може поверовати да се привреда може свакодневно носити са оваквим условима привређивања?
Доласком Ане Брнабић на место премијера родила се још једна, можда последња, нада за привреднике, јер је на најважнију позицију у земљи дошла управо као потпредседница Управног одбора НАЛЕД-а. Позиција председника Владе даје јој могућност да примени решења која је у НАЛЕД-у иницирала заједно са пословном заједницом. Добила је шансу да планирано претвори у реализовано и тиме доживи пуну професионалну сатисфакцију. Па крени, уважена премијерко! Првих 50 предлога пословне заједнице на јавну расправу па по хитном поступку у скупштинску процедуру!
У супротном, агонији привреде нема краја. Нема раста стандарда, технолошког напретка, дигитализације, креативне економије, инвестиција, раста БДП-а, извоза, науке... Остаје само мука, нове фразе и даље разарање друштва. А нама привредницима остаје још само загробни привредни живот. Тамо кажу - Бог помаже.