ТАКО МИ ДИНАРА

Шта се крије иза јачања домаће валуте

Настојање великих западних економија да привредни раст у својим земљама опораве штампањем пара и вођењем агресивне монетарне политике обиће се о главу привредама у успону и малим економијама чије ће валуте јачати као последица овакве одлуке централних банака САД или Европске уније, упозоравао је пре две године тадашњи гувернер Централне банке Индије Рагурам Раџан. Јер, како је говорио, „једног дана се суочавамо са наглим приливом капитала, када инвеститори одлуче да се упусте у ризик улагања у нашу валуту, а већ следећег доћи ће до одлива капитала, јер су инвеститори решили да тај ризик избегну“.

Србија се, као уосталом и већина земаља овог дела Европе, тренутно налази у истој овој ситуацији, али је актуелна гувернерка Јоргованка Табаковић, супротно колеги Раџану, радије бирала да буде политичар са замрзнутом функцијом у водећој владајућој партији, но гувернер централне банке. Уместо сличног упозорења, вест Блумберга да је динар друга валута у свету са „најбољим перформансама у последњих 12 месеци у конкуренцији 178 земаља“дочекала је као и сваки политичар - поносна и на Србију као инвестициону дестинацију и на свој гувернерски стаж.

Србија, руку на срце, тренутно и јесте елдорадо за све оне са вишком новца, јер тешко се може наћи земља у којој се више исплати улагање у куповину њених дугова. Наиме, рачуница показује да је свако ко је Србији пре годину дана позајмио милион долара зарадио чак 250.000 долара. И то се заправо крије иза титуле коју је прошле недеље динару доделио утицајни Блумберг, препоручујући страним инвеститорима дестинацију на којој тренутно без имало труда могу добро да зараде. Да предупредимо забуну, препорука се не односи на инвеститоре који би да улажу у неку фабрику, него

на оне који вишак свог новца пласирају тамо где је зарада тренутно највећа, купујући на орочено време дужничке хартије са највећим приносом. Њихову заинтересованост најбоље илуструју подаци, које су недавно објавили аналитичари Рајфајзен банке, у свом месечном Економском извештају, да су за прва два и по месеца ове године инвеститори купили домаће хартије од вредности за чак 1,4 милијарде евра.

„Суштина је да је принос који они остварују једнак збиру каматне стопе и јачања динара и пошто је каматна стопа овде већа него у Европи, а динар ојачао према долару за око 20 одсто, јасно је да се улагање у наш дуг исплати. Успут, ојачана је макроекономска стабилност и ризик који инвеститори преузимају спрам добити коју ће остварити није велики. Зато им је Србија једна од најпожељнијих дестинација за пласман свог новца, али је невоља што то нити може дуго да потраје, нити је дугорочно добро за нашу економију“, каже за НИН Милојко Арсић, професор београдског Економског факултета.

Он објашњава да толика понуда девиза коју инвеститори уносе у Србију и овде размењују за динар, да би купили динарске обвезнице, доводи до његовог перманентног јачања. А на питање колико то може да потраје, Арсић одговара: „Тешко је то предвидети, очигледно је да ће тако бити све док буде разлике у каматним стопама, односно док инвеститори буду имали интереса да улажу

у наше хартије. Проблем ће настати када тај тренд буде преокренут“, каже Арсић додајући да НБС има механизам да смањењем референтне каматне стопе утиче на снижавање атрактивности наших дугова, а да би, са друге стране, и креатори фискалне политике требало да утичу на понуду динара у оптицају. „Инсистирање на суфициту у буџету није добро. За економију каква је српска бољи је низак дефицит, него суфицит. Са становишта курса, свеједно је да ли ће та већа државна потрошња значити повећање плата и пензија или веће улагање у инфраструктуру, важно је да буде више динара у оптицају и да се тако смири тренутно јачање динара. Али са становишта будућег економског раста, наравно да је улагање у инфраструктуру или снижавање неких пореза боље решење“.

Иако тврди да НБС смањењем референтне каматне стопе, која се тренутно налази на најнижем нивоу од само 3,25 одсто, може утицати на смањење каматних стопа дужничких хартија, што ће онда обесхрабрити стране инвеститоре да толико улажу у наш дуг, или барем смањити њихову зараду, Арсић не саветује ни нагло смањење поменуте каматне стопе централне банке. „Боље би било да НБС није бранила пад вредности динара у прошлости, јер није добро ни нагло смањивати референтну каматну стопу, али је чињеница да је за економију штетно и да ово јачање динара потраје“. Са друге стране, аналитичари Рајфајзена прогнозирају даље смањење референтне каматне стопе, још два пута до почетка лета, али и смањену продају хартија од вредности - и према најавама нових аукција Министарства финансија, али и интересовања инвеститора.

Смањење референтне каматне стопе, у ситуацији када ЕЦБ или ФЕД пооштравају монетарну политику и повећавају тамошње референтне стопе,

Србија је тренутно једна од најпожељнијих дестинација за пласман новца, али то не може дуго да потраје, а дугорочно није ни добро за домаћу економију

за српску гувернерку доказ је суверене монетарне политике Србије, али управо овај тренд ускоро би могао довести до онога на шта је Раџан својевремено упозоравао. До приближавања каматних стопа овде и у развијеном свету, па и до мање зараде инвеститора који сада улажу у динарске хартије. А када то време наступи, престаће и њихов интерес да новац улажу у Србију, јер ће се однос ризика и добити променити. Повлачење уложеног новца и његово претварање из динара у девизе, довешће до слабљења динара и споријег или наглог приземљења. И за разлику од страних инвеститора који ће, без сваке сумње, искористи ову повољну ситуацију да зараде купујући од државе хартије, слабљење динара удариће по џепу све оне домаће дужнике који тренутно трљају руке, радујући се свакога дана што динар јача у односу на друге валуте. Повећаће се и јавни дуг државе, јер је његово тренутно смањење управо последица снажног динара, а исто ће се десити и привреди и грађанима који су заробљени кредитима са валутном клаузулом. А ако одлучи да им у кратком року не загорчава свакодневицу, НБС ће стабилан динар морати да брани оштрим интервенцијама из девизних резерви.

Уосталом, да је јак динар без мане, не би се међу онима чије валуте су најпризнатије у свету, водили валутни ратови и административним мерама слабиле сопствене валуте, како би се заштитила сопствена извозна привреда и конкурентност робе на иностраним тржиштима.

Ако домаћи доносиоци одлука тако нешто и не могу, јер ма колико се гувернерка хвалила сувереношћу, јасно је да вредност динара тренутно диктирају они јачи, кадри да воде разне ратове, па и валутне, питање је зашто ову ситуацију власт не користи бар да се раздужи, односно да новим задуживањем, по повољнијим условима, отплати скупље дугове. Или се наша

сувереност и на овом терену протеже таман толико да не угрози интересе оних који су тај новац и позајмљивали и не би сада да остану без очекиваног приноса.

А мане такве суверености биће најочигледније онда када динар буде почео да слаби, па се дуг преко ноћи буде повећавао, на исти онај начин на који се тренутно, захваљујући искључиво јачем динару а не већем раздуживању, смањује.

И док јак динар оставља барем и фиктивне последице по висину српског дуга, довољне политичарима да се хвале пред бирачима, последице које трпи српски извоз су стварне. Вишегодишњи тренд бржег раста извоза од увоза и смањења спољнотрговинског дефицита, преокренут је још крајем прошле године, а најновији подаци показују да су стопе расте и увоза и извоза тренутно готово идентичне, што значи да се дефицит поново повећава.

„На дуже стазе, јак динар поткопава економски раст, али и макроекономску стабилност. Најпре, он утиче на повећање спољнотрговинског дефицита. Тачно је да извоз тренутно расте истом стопом као и увоз, али се заборавља да то значи повећање дефицита, а да би се он смањивао неопходно је да извоз расте брже од увоза, као што је било претходних година. Друго, повећање спољнотрговинског дефицита доводи и до повећања платно-билансног дефицита, што такође није добро. Преокретање овог тренда, односно нагли одлив капитала и повлачење инвеститора довело би до неопходности наглог прилагођавања дефицита и наглог слабљења динара. Не сме се заборавити ни да смањење раста извоза, а јак динар не погодује извозу, доводи до губитка радних места у Србији, а тиме и нижег економског раста. И притом, јак динар инвестиције усмерава у неразмењива добра, а не у реалну привреду“, објашњава Арсић супротстављајући се тако тврдњама Јоргованке Табаковић да је Блумбергова похвала доказ не само атрактивности Србије за финансијске инвестиције, него и за оне реалне, у производњу и нова радна места.

Али, зашто би неко улагао свој новац у фабрику, мучио се са још увек замршеном бирократијом, плаћао прилично високе порезе на зараде „лење“домаће радне снаге, ако му се више исплати да из фотеље купује српске дужничке хартије и на томе више и неупоредиво лакше заради.

Данас у Србији, сутра на некој другој локацији, у зависности од тога каква ће изгледати нека следећа Блумбергова ранг-листа.