Која абортира, та саботира
АКЦИОНИ ПЛАН ВЛАДЕ ЗА ПОРАСТ НАТАЛИТЕТА
Финансијска инјекција делује као мера усмерена ка социјално најугроженијима, којима је одузета могућност да им се деца едукују о контрацепцији, будући да је предмет избачен из програма, на прво мргођење Цркве
Стратегија Владе, а сад већ и лично председника Александра Вучића, за пораст наталитета у Србији, може да се посматра и као турска серија. Након конкурса за слогане који је резултовао наградама и повлачењем из кампање због одијума народа, стигле су фришке мере. Финансијске, па наоко још популарније.
Мамац за будуће мајке врло је сочан: за прво дете 100.000 динара једнократне помоћи. Ако роде двоје, троје или четворо, помоћ ће стизати месечно у периоду од две до десет
година. „Мајка која роди треће и четврто дете имаће 30.000 динара месечно, које добија од државе, да ништа не ради... само да роди“, Вучић је помпезно најавио. Колико лане изјављивао је да се „труднице извлаче да не би радиле“.
Да обогати сценарио „сапунице“, председник је у популациону политику умешао и Косово, од решавања чијег „проблема“зависи да ли ће Србија 2060. године имати до пет милиона становника, „за шта нам није крива ни Америка, ни ЕУ, већ ми сами“. А најкривље су мајке, природно.
Осим материјалне подршке за коју аналитичари сматрају да може и да је не буде, или да се цифра промени, Вучић се сетио и да удари на емоције. Сваки гинеколог треба да „жени пре абортуса покаже ултразвук и пусти јој да чује откуцаје срца детета“. Реалног увида ради, требало би да пусти и бар део Вучићевог говора, да се присети каквој држави ће да испоручи производ своје материце.
А у тој држави је подвиг и заказати преглед, како примећује Јована Нетковић, новинарка, сарадница
Бефема. „Питам се како ће тај 4Д ултразвук који председник најављује да профункционише, кад свака жена која користи државни здравствени систем (који плаћа), зна како је тешко доћи и до данас стандардног“, Нетковић истиче.
Занет статистиком (као да се ради о свињским полуткама), по којој нам за просту репродукцију треба 0,8 одсто рођених „по мајци“, наш лидер је аутократски закључио да га заболе, да простите, шта ће о његовим мерама рећи било ко, а поготово феминисткиње.
Управо оне „којих се ово питање тиче, које имају материцу, а избориле су право на тело и глас“, каже Нетковић. Једине које су се „бавиле анализом и унапређењем положаја мајки и деце све ове године, које су чувале живот и у ратном периоду, за разлику од државе“. А држава је недавно, из уста ексслужбеника Канцеларије за КиМ Мише Вацића, поручивала да ће „мобилисати српске синове да се боре за Косово“, подсећа Нетковић.
Дакле, рађајте (мушку) децу, па у прве борбене редове. Која абортира, та саботира Србију! Те ће јој судити Савет за борбу против абортуса, ако се ипак формира, како је предлагала Славица Ђукић Дејановић, па се повукла. Можда је начула да Македонке, којима је закон о абортусу рестриктиван у циљу „одбране нације“, обилазе регион не би ли испуниле своју вољу, и, најчешће, жељу свог партнера. „Право жене да одлучује о свом телу, које је Уставом загарантовано, свим тим назовимерама се угрожава и представља најдиректинију дискриминацију“, наглашава Нетковић.
Финансијска инјекција звучи популистички, као мера усмерена ка социјално најугроженијима, истим онима којима је одузета могућност да им се деца едукују о контрацепцији, будући да је предмет избачен из програма чим је експериментално уведен, на прво мргођење Цркве. Што значи да лако може доћи и до петог, шестог... новорођенчета, необухваћених Акционим планом Владе.
Оно чега се нико са врха није сетио су бивше генерације, опстале можда и у лошијим економским условима, али са вером у будућност. Утемељеном у бољем школству, здравству, приликама за запошљавање, без страха од отказа након породиљског боловања... Никад у нужди да за лечење детета сабирају новац преко СМС-ова.
Нису се ти вишњи сетили ни да не би морао да се врши било какав притисак, а камоли насиље и уцене, када би жене (искључиво адресиране апелима Владе) осетиле да могу комотно да рађају. Кад за само три месеца не би дошло до 10 породичних убистава, када злостављање не би расло на свим нивоима, укључујући и радно место. Када би могле да живе и рађају достојанствено. Ма, шта тупиш, „рађај, не одгађај“!
Бивше генерације опстале су можда и у лошијим економским условима, али у бољем школском и здравственом систему