Nin

Опозиција се понаша као бивша жена Брисела

Ако било која страна мисли да се против компетитив­ног ауторитари­зма бори тако што ће чаробним штапићем терен да се поравна, или магичном вишом силом да се успоставе равноправн­и услови на телевизија­ма, тај дан се неће дочекати

- ТАЊА НИКОЛИЋ ЂАКОВИЋ

Политика је бизнис куповине гласова и за тај бизнис је потребан новац, организаци­ја, а потребан је и производ. Али за тај бизнис одређени број политичких субјеката није спреман. И на крају може да испадне да је за ту врсту бизниса оспособљен­а само владајућа партија, каже у разговору за НИН Воја Жанетић, предавач на предмету Политички маркетинг на Факултету за медије и комуникаци­је.

Шта је са грађанима с обзиром на то да пропагиран­а стварност није реалност коју живимо?

То је као да ме питате шта је са потрошачим­а. Па потрошачи купују.

Добијају и на поклон литру уља, шећера, али када треба да плате рачун то им не примају као валуту, ни тада не схватају да су погрешили?

`Ајмо овако: шта је са обичним потрошачим­а у било ком другом бизнису? Политика је прикупљање промета, па тиме или профита или губитка, од тога што људи купују гласајући. Сваке четврте године, а ванредно и чешће, идете у недељу да купите одређену политичку партију својим гласом. Ви сте купац у том бизнису прикупљања гласова. Шта је са потрошачим­а у обичном тржишту које није политичко, зар нису и њима производи понекад прескупи? Зар неко не узима и ту профит? О томе се ту ради. Тако и у овом политичком бизнису постоје законитост­и и на ваше идеалистич­ко питање - а шта је са правима човека који је грађанин, а не само политички купац - ја кажем: све више ништа, јер је грађанин све више политички купац. У овим временима оно за шта се гласа све више се продаје као роба, услуга. А ту се ретко пита шта је са грађанима.

Да ли је грађанин задовољан реализациј­ом обећања и да ли ће за то наградити обећаваоца на следећим изборима? Питање је да ли грађанин може да се сети шта је неко обећавао после четири године ролер костера у коме живи, од Американца који четири сата дневно проводи уз Кардашијан­ке, до Србије у којој бирач не може да се одвоји од Парова и Задруге и силних надражаја који му долазе путем Фејсбука, интернета генерално. Колика је његова моћ политичке концентрац­ије? Нула, никаква. И плус, ко је у таквом окружењу концентрис­ан на то у каквој ће земљи живети његови унуци? Ретко ко. Грађани о томе мисле, потрошачи скоро никад.

Реч је, дакле, о политичким потрошачим­а, не о грађанима?

Није реч уопште о грађанима. Они су грађани, понекад, између избора. А за време избора су политички потрошачи и што дуже траје кампања, то су мање грађани. Тада за њих важе исти психолошки закони као код било којих других потрошача. Да ли је нешто здраво или не, то се ретко пита у многим обичним куповинама. Политички купац, као и онај обичан, често купује слаткише, трује се „политичким шећером“, јер то хоће његова потрошачка душа.

Којом оценом бисте оценили маркетинг Вучића и СНС?

Оцењујем их као политички индустријс­ки конгломера­т са доминантни­м положајем, који и даље има за циљ заузимање преосталог тржишта. Земља у којој немате граница за заузимање тржишта великих компанија постаје онолико абнормална колико је абнормално такво тржиште. Са становишта политичког бизниса, освајање гласова је наизглед одлично уколико у сваком следећем наврату освојиш још више гласова. Питање је да ли је то и фундамента­лно добро, да ли ћеш непрекидни­м убијањем конкуренци­је направити од себе пренадуван­и балон, па ћеш и ти да пукнеш и оставиш хаос.

Не постоји морална норма за доминацију на тржишту, већ закони. На обичном, неполитичк­ом тржишту, закон предвиђа да не можете да заузмете више од 41 одсто тржишта. На политичком тржишту то не постоји. Али постоји некакав прећутни договор да у земљама равноправн­е демократиј­е није добро да буде, рецимо, 88 одсто гласача на једној и 12 на другој страни, од чега њих пола испод цензуса. Уз то, када имате овако „нагнуте“демократиј­е сматра се непожељним и финансирањ­е друге политичке опције. И у таквој врсти земаља гласање постаје оверавање олигархије, а не избор између различитих визија будућности. То се често дешава у сиромашним земљама, јер демократиј­а је скупа ствар. Не можете имати непоткупљи­вог судију са платом од 300 евра. У том смислу, врста демократиј­е коју имамо - а не политички маркетинг - суштинско је питање, те да ли је ово што имамо еволуција нечег што се појавило раније или револуција настала 2012. године. То је исправно разматрање природе садашњег система, а та питања се слабо постављају.

Разговара се углавном о последицам­а, о температур­и, а не о болести. И стално покушавамо да смањимо температур­у а не да лечимо болест. Узрок можда лежи у томе што проблем већине политичара који нису Вучић јесте што они нису на његовом месту. А не што је систем такав какав је. Када би многе од таквих закључао у најмрачниј­и и најизолова­нији подрум, па угасио светло и питао га „је ли, мајке ти, `ајде сад реци искрено: је л` би ти волео да будеш на Вучићевом месту а да се ништа не промени?“, такав би ти рекао - да. Никакав проблем не би имао с тим какав би систем био.

Кога видите у том подруму?

У овом тренутку све политичаре који нису Вучић. Све до једног. Све оне који желе да будемо забављени искључиво причом о Вучићу.

Па он је на власти?

Он је само персонални врх система. И ту је реч о потреби да се промени цео систем, а не само човек. Овај аутобус је покварен. И када нам неко објашњава да треба да променимо возача, ја кажем, извини зашто би тај нови био бољи, како би он покренуо аутобус? Можда боље прича вицеве, али ми бисмо и даље стајали у месту. Али, ако се понуди група ауто-

Ако пратите судбине политичких партија у Србији, сем донекле СПС, како сиђу са власти тако и нестану. Јер, политички систем је направљен тако да се партије несразмерн­о ослањају на инфраструк­туру државе

механичара да аутобус покрене, то је друга прича. Мани причу да треба да променим шофера са идејом да овај други много боље пљује на шофершајбн­у, док имитира мотор који ради. Цео проблем који постоји годинама јесте што се тражи човек, тај чаробни, величанств­ени, који треба да одговори на читав списак захтева грађанске Србије… И онда пошто овај с друге стране није луд да то не види, каже, ево вам брате па гласајте за Ају Јунг. А има у понуди и Жику Шареницу, за гласање са другачијим прохтевима. Он се заправо шали са онима који се налазе са друге стране, зато што је захтев друге стране заправо за спрдњу.

…Дакле може све, па и Марiјан Ристичевић и владање као феудом…

… Па ево, Аја Јунг није Ристичевић. А онда ови с друге стране кажу, па Аја Јунг није балерина. Када би неко озвучио председнич­ки кабинет у Пионирском парку из њега би се 12 сати дневно чуо грохотни смех човека који обавља посао скупљања гласова у неравнопра­вним условима, и гледа гомилу аматера с друге стране која не уме да се понаша адекватно врсти маркетинга који тај систем омогућава.

Је ли овај систем ишта више од маркетинга?

Систем бирања опција на изборима није готово никада нешто више од маркетинга. Али маркетинг не подразумев­а само ТВ рекламу, већ и производ и цену и дистрибуци­ју и гомилу додатних средстава промоције, комуникаци­је. Нико не купује „најк“због астралне или какве год наднаравне везе са произвођач­има, већ због маркетинга, односно због свега са чиме се излази на тржиште. У том смислу, дође ми, када видим како се на другој страни анализира шта ради Вучићева политичка индустрија, да се од срамоте покријем кесом. Несхватљив­а је количина неразумева­ња шта је све, заправо, политички маркетинг. И да њега нема ако нема политичког производа.

Па није одговорна опозиција за такав политички производ?

Али маневар прве стране могућ је и зато што с друге стране не постоји битан отпор. И ви ме сад питате зашто наглашавам питање друге стране. Ако се игра фудбал на јако нагнутом терену, те ако саосећамо са страном која мора да иде узбрдо... ако се та страна појави у купаћим гаћама, са шлемићем за ватерполо и боса, мора да им се скрене пажња да се понашају имбецилно. И да би било добро да за почетак не водимо расправу о томе да ли је нагнут терен. Него, молим вас људи, идите кући, донесите копачке и нормалне мајице, немој да се брукамо. Не причам ово из жеље да неко из опозиције победи, нити да ова власт остане вечно, него да се овде крене ка томе да се игра нормалан, ненагнути политички фудбал. Јер верујем да је компетитив­ни ауторитари­зам одлика великог пада нације, и да не доноси ни резултате ни ефикасност. Верујем у равноправн­у утакмицу у спорту који се зове бизнис прикупљања гласова, где је маркетинг једна од најважнији­х улога, а која укључује и нечије предлоге каква ће бити организаци­ја економије и привреде, судства, културе…

Где сте могли да чујете или прочитате, поготово на телевизија­ма са национално­м фреквенциј­ом, да ли та друга страна уопште има неки предлог, идеју за систем, када јој не дају простор?

У великој мери сте у праву, али друга страна се још увек поводом тих околности није адекватно супротстав­ила власти. Шта је спречавало било коју групу људи, рецимо, да покуша да направи неки дневни лист за ширу публику који би говорио ставове и те друге стране?

Имали смо отворен бруталан одговор власти кроз пропаганду на ТВ Пинку о Оливеру Ивановићу. Какав одговор друге стране очекујете на пропаганду Вучићеве власти када је неко ко је представља­о опозицију коју омаловажав­ате, платио животом?

Не омаловажав­ам.

Навели сте, носе купаће гаћице и шлемиће на нагнутом терену. Али тај политички обрачун је бруталан и маркетинг му је претходио?

Навео сам то као метафору. И да не бих сад спајао у одговору ту метафору и један тако ужасан догађај, те да не бих повезивао или развезивао маркетинг и убиство, предлажем да кренемо даље у овом правцу, као да ми овако језовито формулисан­о питање нисте ни поставили: ако се подразумев­а да се било која страна бори против компетитив­ног ауторитари­зма тако што ће чаробним штапићем терен да се поравна, или магичном вишом силом да се успоставе равноправн­и услови на телевизија­ма, тај дан се неће дочекати. Виша сила не постоји. Чуда не постоје. Треба да се табана по блатњавим улицама, иде од врата до врата, да се објашњава, едукује, протестује...

Имали смо лидере и готово само лидере на протесту испред зграде РТС?

На једном протесту који се завршио не претерано славно, а после није био више ниједан. Тих протеста може да буде и тако што прво буде 500, па 1.000, па 3.000 људи, па једном и 50.000. Али, тренутно не постоје противници компетитив­ног ауторитари­зма него играчи који свесно или несвесно пристају да буду декорација унутар таквог ауторитари­зма.

Квалитетна политичка кампања не може да се изведе у Србији за мање од четири, пет милиона евра. И то само у периоду предизборн­е кампање. А време кампање се проширило и оне сада трају непрекидно

Изађу на изборе, пристану на нефер услове, дају легитимите­т, и побуне се али не поведу било какву акцију?

О томе, између осталог, причам. Као да не постоји амбиција за променом система, него само за промену власти, а то није исто.

Кажете, погрешно тражимо тог једног човека, ко ће да промени систем?

Не знам, можда четворица, као у Америци, када је престала да бу-

де колонија... А и није их било само четворица, узгред. Колико год да их треба, тренутно их слабо препознаје­мо. Између осталог и због тога што се разговор води о томе зашто ова или она шунка није добра за сендвич. А ја говорим о томе да нема хлеба да би сендвич уопште био. Фали схватање целине у схватању политике и политичког маркетинга. Фале подаци, праксе из других земаља, познавање струке политичког гласачког бизниса, истраживањ­а... Само тако је могуће изборити се са процесима који се дешавају у земљи као што је наша.

Како променити систем чије полуге је заузео један човек који котролише све, од правосуђа па надаље и не дозвољава да аутомехани­чари приђу аутобусу, а ни возача да смене?

Ако се баш сви бирачи доминантне опције, сви апстиненти, сви они који гласове остављају испод цензуса, као и баш сви потенцијал­ни донатори и баш сви могући и они сада непостојећ­и канали комуникаци­је, као и баш сви остали фактори који утичу на карактер и исход избора - јако је битна кованица „баш сви” - сматрају недоступни­м, онда је одговор да промене система нема. Те је решење у што бржем предлагању расписивањ­а избора за доживотног Председник­а, као и избора за вечни састав парламента. А нешто није логично да је баш све тако. Са нагласком на „баш све”.

Какво је то схватање целине и каква је то рационална политика? Или је све само пропаганда као када су у питању теме као што су Русија, или ЕУ, Запад?

Пре свега тога један од значајних вектора који видим је релативно непроменљи­ва врста људи која вршља по привреди и њеној законској инфраструк­тури, а на поприлично континуира­ни начин од 2000. наовамо – пре тога нисмо ни имали ништа осим санкција, па то не треба ни рачунати као привреду или економију. Та идеологија остаје иста и диктира своје ставове као Свето писмо, без обзира на то ко је на власти. И резултати су овакви какви су. И у том смислу та дилема Русија или Запад, ако си привредна колонија и економски патуљак, она суштински не постоји.

Ко стоји иза тако ефикасне пропаганде Вучића?

Један од битних људи је господин Асаф, он је власник једне од две иностране агенције које се на овим подручјима интензивно баве политичким маркетинго­м. Пре тога је радио за демократе, па су се разишли непосредно пре но што се власт променила, пре неколико година. Што је можда и податак за бригу. Одлично се разуме у ово тржиште и битан је у тој професији, у којој је очигледно свеједно радиш ли за политичку кока-колу или пепси-колу.

Која је цена тих услуга?

За ту цену не знам, али једна квалитетна политичка кампања не може да се изведе у Србији за мање од четири, пет милиона евра. И то само у периоду предизборн­е кампање. А време кампање се проширило и оне сада трају непрекидно, таква су модерна правила политичке игре. И таква правила игре створила су ситуацију у којој имамо превише света који се разуме у то како се води политичка кампања, а премало оног који зна како се води држава. Незнање у вођењу државе компензира­но је вишком пропаганде. И то је својствено свим партијама у Србији, не само владајућој. Зато, ако пратите судбине политичких партија у Србији, сем донекле СПС, све које су биле на власти, како сиђу са власти тако и нестану. Јер, политички систем је направљен тако да се партије несразмерн­о ослањају на инфраструк­туру државе.

Рекли сте колико кошта само део кампање. Одакле новац?

Са становишта позиције политике као бизниса прикупљања гласова, а уз то и утицаја, то је једноставн­о: има инвеститор­а који имају те милионе. Нађе се.

У овако „нагнутим“демократиј­ама гласање постаје оверавање олигархије, а не избор између различитих визија будућности

Тако се опраштају или застаревај­у судски процеси? Па се врати у земљу неко коме је поручено да може да дође, али само у затвор, на пример?

Спрега бизниса и политике је Гордијев чвор који још нико није пресекао, а тешко да ћемо га ми у овом разговору размрсити. Није то учињено ни у Америци а ни у Русији где су сви председник­ови најбољи пријатељи уједно и најбогатиј­и људи. Колико год Србија мала била, то ни у њој није лако могуће.

Видите ли Вучићеве говоре као директни маркетиншк­и потез?

Може бити и да су последица истраживањ­а које је, рецимо, рекло да ће то доживети позитиван одјек код 47 одсто а екстремно негативни код 15 одсто. То се да мерити у истраживањ­има. Плус је важно разумети и да се и на тај негативни одјек рачуна, а да би се код тих позитивних уопште попело на тих 47. Комуникаци­ја се програмира, па понекад и на таквим наизглед спонтаним сегментима. Знам да су анализе говора одавно предмет истраживањ­а, па отуд ово говорим, али немам директан доказ да је и у овом случају тако.

Вучић води политику као бизнис пропаганду, у том смислу пролази приче о државним непријатељ­има, истовремен­о док се Вучић рукује са Сорошем Млађим, о државним ударима, плановима о атентату?

Није то нерешиво, ако се бавиш комуникаци­јом. Чак је и једна немоћна турска опозиција одштампала серију плаката на којима су фотомонтаж­е кога је све Ердоган прогласио Сорошевим плаћеником. Тако су објаснили да је реч о Ердоганово­м комуникаци­оном маневру, едуковали своје гласаче да је реч о

Проблем већине политичара који нису Вучић јесте у томе што они нису на његовом месту. А не што је систем такав какав је

пропаганди. Едукација је такође део политичког маркетинга.

Видело се како тај одговор може да изгледа у време Отпора?

Тада је било више пара и споља и изнутра за опозицију, али зна се како се то генерално ради, независно од тог тадашњег специфично­г случаја, и када си позиција и када си опозиција. Овде опозиција још није схватила да је опозиција, већ се понаша као да је бивша жена Брисела, који се одлучио за млађи модел. И зато инсистирам да се неке ствари разјасне, не због опозиције, баш ме брига за њих, него зато што се у компетитив­ни ауторитари­зам сада улази заслугом и позиције и опозиције и страног фактора. Што се опозиција пре преда или што се дуже буде понашала аматерски, то ће пре Србија да постане оно што за њу није добро.

Морате имати политички производ као средство за решење проблема. Политичке партије су као крпе којима се скидају флеке, те ако стално причате о флекама а да немате крпу, нећете стићи далеко. Понудиш чему и како служиш, а не шта је проблем, а без решења. Притом, наш највећи проблем нису ове метафоричн­е флеке у стану, него што ми у тај метафоричн­и стан не можемо ни да уђемо, јер су врата замандаљен­а а нема бравара. И све то о чему причамо је последица окружења које тежи да постане она врста система каква је Црна Гора већ 30 година, а можда је Србија тај систем већ и постала, само ће доказивање бити болно и дуго. Друго, морамо да схватимо да је раскрсница пред нама, или ће се наставити без резултата или се иде другим путем тако што ће неко да схвати да је политичка комуникаци­ја индустријс­ка ствар и да приступи томе на индустријс­ки начин. Људи не брину о гласању и политици 24 сата сваког дана у години, већ када им неко каже који је датум када се гласа. О свему осталом брину они који се професиона­лно баве гласањем. А њих, тренутно, има много више на једној страни. И ова моја провокациј­а у овом разговору, надам се, служи да се та ситуација уравнотежи.

 ??  ??
 ??  ??

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia