Држава зида цене
Од малопродајне цене бензина и дизела чак 55 одсто новца иде директно у буџет. Иако су ти намети изнад граница издржљивости привреде и грађана, најављено је увођење и нових накнада, за унапређење енергетске ефикасности и за биогориво
Од 17. марта произвођачи и уво‑ зници деривата нафте имају обавезу да за сваки продати ли‑ тар бензина и дизела у Србији упла‑ те у буџет два, а за сваки килограм ТНГ‑аутогаса динар и по више него до сада. До сада се, у складу са Зако‑ ном о акцизама, динарски износ ак‑ цизе крајем сваког јануара увећавао за раст потрошачких цена у претход‑ ној години, а овога пута корекција је уследила тек половином марта, након локалних избора у Београду.
И пре најновијег повећања акциза наша држава је – и у апсолутном и у релативном погледу – узимала за себе већи део цене горива од било ког суседа или земље сличног нивоа економског развоја. Од малопродајне цене бензина и дизела више од поло‑ вине ‑ 55 одсто новца иде директно у државну касу. То је свакако, с обзиром на снагу српске привреде и платежну моћ грађана, изнад граница издр‑ жљивости. Потрошачи би требало да знају да када литар бензина плате 145 динара, директно у буџет Србије иде 80,11 динара по основу плаћања ак‑ цизе, ПДВ‑а и накнаде за формирање обавезних резерви, а од преосталих 64,89 динара, када се плате и остале дажбине, покривају се сви трошкови истраживања и производње сиро‑ ве нафте, транспорта, рафинеријске прераде, логистике и промета.
Зато би, ако не пре, онда први на‑ редни пут када јој у фокусу буде цена горива, Влада Србије требало да пре‑ испита рационалност одлука својих ресора о увођењу разних такси које оптерећују сваки литар горива, али и локалних заједница и ЈП Путеви Ср‑ бије, који својим накнадама често не‑ потребно или претерано утичу на раст трошкова у промету деривата нафте, а самим тим и на крајњу цену горива. Ако је судити по досадашњем искуству, чувари државне касе као да испитују границу издржљивости и потрошача и компанија који се баве прометом деривата, заборављајући да превисо‑ ки намети у једном тренутку могу да изазову контраефекат, јер цена горива у мањој или већој мери утиче и на раст трошкова целокупне привреде. Но, и
поред тога Нацртом закона о накнадама за коришћење јавних добара, најављено је увођење још две нове накнаде, за унапређење енергетске ефикасности и за биогориво.
Докле? Може ли цена горива да поднесе још веће дажбине? Наравно да може, али је потпуно бесмислено, јер се посредно губи више од онога што држава приходује повећањем дажбина. Уместо да се свеобухватно преиспита политика опорезивања енергената у целини, Министарство енергетике и Министарство финансија баве се само основним математичким операцијама - досадашње дажбине, плус нове, једнако је више новца у буџету. Као да никог не занима како те нове букагије утичу на конкурентност српске привреде, или преливање потрошње горива у суседне земље, јер већина возила, а пре свега камиона, годинама уназад у Србију улазе пуних резервоара, а излазе празних!
Оно што је до нафтне привреде, урађено је - на транзитним саобраћајницама има довољан број савремених бензинских станица и горива које у потпуности одговара европским стандардима квалитета. Годинама се чека одлука државе о враћању дела акцизе возилима у транзиту - коју иначе сада не наплаћује. Готово нико од већих транспортера у пролазу кроз Србију не купује гориво, тако да би ова државна стимулација сасвим извесно повећала продају, буџетске приходе, али и приходе од продаје других производа и услуга већем броју путника у транзиту.
Неке од накнада је мало теже препознати, јер су прикривене иза пројектом дефинисаних термина, као што су маркирање и мониторинг, али имају исти ефекат, односно подижу крајњу цену горива као и акцизе, ПДВ или накнада за формирање обавезних резерви. Последње три наведене ставке су фискални приходи државе и уплаћују се у републички буџет, док се накнаде за маркирање и за мониторинг квалитета горива плаћају конзорцијуму приватних фирми, које је држава изабрала да контролишу наплату јавних прихода и квалитета горива. С обзиром на то да и те две врсте контроле спадају у основне државне функције, самим тим и трошкови које произвођачи и увозници плаћају за сваки литар горива имају парафискални карактер. Мада од смањења сивог тржишта далеко више профитира држава, Удружење нафтних компанија Србије се неретко са више енергије него надлежни државни органи залаже за јачање инспекцијског надзора на тржишту деривата. Разумљиво, мотив Удружења није одбрана буџетских прихода, већ протеривање са тржишта фирми које продају горива без плаћених фискалних дажбина и враћање тржишта у легалне оквире.
Међутим, уместо да постојеће фискалне приходе искористи да ојача инспекцијски надзор – а кроз повећану наплату акциза и ПДВ-а то улагање би се брзо исплатило - Министарство рударства и енергетике је увело обавезу маркирања горива, тако да произвођачи и увозници (читај потрошачи) финансирају један потпуно нов и независан систем контроле наплате фискалних прихода, који је развио конзорцијум приватних фирми СГС, Аутентикс и Наноинспект. Убрзо се показало да систем убацивања и контроле маркера има озбиљне мањкавости. УНКС и једна међународна нафтна компанија су 2015. независно покренули иницијативу за оцену уставности и законитости Уредбе о маркирању деривата нафте и пратећих аката. Као резултат вишемесечног усаглашавања, Уредба је промењена, али ограничено и у сваком случају недовољно да би биле отклоњене суштинске мањкавости. Још увек нема довољно правне сигурности за нафтне компаније, које у потпуности поштују прописе. Маркирање је постало само себи сврха, тако да су покренути бројни судски спорови због нарушене концентрације марке-
ра у гориву за које постоје неспорни докази да потиче из легалних извора, да су плаћене све фискалне обавезе и да у потпуности одговара прописаном квалитету. Сваки покушај да се докажу мањкавости маркера, система убацивања и утврђивања присуства и концентрације маркера, подразумева учешће лица за пружање услуга маркирања, што значи да представници конзорцијума учествују у контроли исправности целокупне услуге коју сами пружају. А то су само неки од проблема, који су регистровани у последње четири године. Уместо да представља претњу нелегалном, сивом тржишту, постојећи систем маркирања веома отежава рад, подиже трошкове, а самим тим и цену горива и доноси непотребне ризике компанијама које послују потпуно у складу са прописима Србије.
Уговором о пружању услуге маркирања предвиђено је да се он аутоматски продужи за нових пет година, уколико Министарство рударства и енергетике не покрене иницијативу за његову измену. Управо због тога УНКС је благовремено, у септембру 2017. ресорном Министарству предложило да се формира стручна радна група која би програм маркирања сагледала са свих аспеката, оценила постигнуте ефекте и предложила мере за унапређење контроле тржишта. Тај предлог је наишао на разумевање Министарства рударства и енергетике, али још није стигао тада најављени позив за учешће у раду стручне радне групе. Случајно или не, тек изгубљено је драгоцено време да се озбиљно унапреди контрола тржишта деривата нафте.
Купци горива, иначе, два пута плаћају систем контроле наплате јавних прихода. Први пут кроз акцизе и ПДВ, којима се финансира рад инспекцијских служби, а плаћају и систем маркирања, који је уведен такође ради контроле наплате фискалних прихода. Зато грађани с правом очекују објашњење како је уз такву, дуплу контролу, могуће да се 2016. као дизел гориво прода око 65 милиона литара базног уља - дакле без плаћања акцизе - а да нико због тога није санкционисан? А само зато што на тих 65 милиона литара горива није наплаћена акциза, буџет је ускраћен за око 30 милиона евра. И нико се од надлежних не пита зашто нови систем контроле то није спречио, или бар накнадно санкционисао ове проневере? А увоз базног уља, које се користи као сировина за производњу мазива и на њега се не плаћа акциза је 2015, према подацима Управе царина, био за 57 одсто, а 2016. дупло већи него 2014. Такав раст увоза је више него јасан индикатор да се базно уље, помешано са дизелом, користи као гориво за камионе, разна доставна возила, аутобусе, пољопривредне и грађевинске машине... Наравно без плаћања акцизе од 54 динара и накнаде за обавезне резерве од 2,6 динара по литру. Тако су потрошачи 2016. куповином горива у програм маркирања, да би се спречио шверц, уложили седам милиона евра, а истовремено је држава, због утаје акциза, остала без 30 милиона евра.
Овим злоупотребама УНКС се супротставља да би се део промета вратио из сиве зоне на легално тржиште, а држава да би спречила утају буџетских прихода. Мотиви су различити, али је циљ исти, мада се то из корака које предузима Министарство рударства и енергетике, као координатор рада државних органа на пословима контроле тржишта деривата нафте, баш и не да закључити. Без обзира на то што постоји неподељено мишљење енергетских компанија, у првом реду највећих обвезника плаћања акцизе, да је неопходно унапредити систем контроле тржишта, ресорно Министарство не реагује. Све иде ка томе да се важећи уговор о услугама маркирања аутоматски продужи на још пет година, након чега ће озбиљније промене система контроле тржишта бити немогуће. Или бар прескупе.
Може ли цена горива да поднесе још веће дажбине? Наравно да може, али је потпуно бесмислено, јер се посредно губи више од онога што држава приходује повећањем дажбина