Домети психоделичног сукоба
Исхитрене реакције енглеских властодржаца поводом тровања бившег двоструког агента Сергеја Скрипаља у Солсберију отварају два питања – колике су руске донације лабуристима и торијевцима и колико смо ближи глобалном сукобу
Нешто шкрипи у случају Сергеја Скрипаља, бившег шефа кадровске службе руске војнообавештајне агенције који је Британцима током девет година на тацни послуживао идентитете преко 300 руских шпијуна. Прво, овај шездесетогодишњак се за једну жртву тровања совјетским нервним агенсом држи изненађујуће добро – што у датим околностима значи да је неким чудом осамнаест дана касније и даље жив. Исто важи и за његову ћерку Јулију која је, кажу, доневши поклон од очевог пријатеља из Москве у Солсбери донела и отров, и не знајући. Друго, превише се у Лондону због овог случаја трљају руке, премда испод стола, и тешко је отети се утиску да је Скрипаљева судбина послужила за обрачун Британије с Русијом, конзервативаца с лабуристима и оних лабуриста оданих Тонију Блеру с актуелним председником партије Џеремијем Корбином.
Британска премијерка Тереза Меј је у складу са Скрипаљевим криптонимом – био је „Одмах“– сместа питањем оптужила руску власт да је умешала прсте у геополитички гледано врло токсични инцидент. То што ју је питала откуд нервни агенс „новичок“на британском тлу, који се тобоже откако је развијан од седамдесетих до почетка деведесетих година прошлог века није користио, мање је провидна оптужница од двадесетчетворочасовног рока који је за одговор великодушно понудила. Путин је одговорио реторичким питањима – зашто би се Москва дискредитовала уочи председничких избора и светског првенства у фудбалу, рецимо, или зашто грожђе не рађа на врби. Руски шеф дипломатије Сергеј Лавров је конкретизовао Путинов одричан одговор и затражио узорак агенса како би стручњаци могли да га испитају, што је у складу с Конвенцијом о хемијском оружју чије су две
државе потписници. Сенатор рјазањске области Игор Морозов правио се наивнији и указао је да је Русија према правилима поменутог споразума уништила све залихе нервних агенса, а портпаролка руског министарства спољних послова Марија Захарова рекла је да су могуће земље порекла „новичока“Шведска, Словачка, САД и Чешка, што је, разуме се, једнозначно оспорено. У исписивању трилера вредног заплета најдаље је отишао стални представник Русије при ЕУ Владимир Чижов, рекавши да је агенс можда потекао из британског истраживачког центра удаљеног 12 километара од Солсберија.
Могло би се заиста помислити да је британску премијерку и њене најближе сараднике дотакло мало магије неког слабијег нервног агенса – као да је, разгоропађена и у карактеристичним екстравагантним ципелицама, стала своју психоделичну епифанију претакати у што бржи крај света. Протеривање 23 руске дипломате? Може, да, најавићемо то и, наравно, с правом ћемо очекивати реципрочну реакцију. Појање да Русија крши међународно право? Да, може и то, таман да долијемо уља на ватру. Пуштање министра спољних послова Бориса Џонсона да попут замишљеног школарца каже
шта год му падне на памет? Одлично, подгрејаће и то атмосферу, мада није баш морао Путина именом и презименом да оптужи. Витлање чланом 5. НАТО споразума према којем се оружани напад против неке чланице савеза сматра нападом и на све остале? Добра идеја, може, али стидљиво да машемо тим упозорењем, јер, ипак, не треба да губимо подршку Брисела и већине уравнотежених гласача. Њима само треба скренути пажњу са чињенице да би референдум о изласку из ЕУ данас врло вероватно изнедрио другачије резултате.
С друге стране, Корбин је пред колегама посланицима и јавношћу наступио својствено опрезно, указавши да нема доказа да је руска власт крива за тровање некадашњег двоструког шпијуна и да виновници вероватније припадају руској мафији – за потребе текста, прихватићемо да је реч о одвојеним слојевима крема руског друштва. За разлику од премијерке, Корбин вероватно не потцењује способност руске државе да у случају конфликта крваво улупа милионе својих грађана. Хладна глава чува стражњице, а силне су главе и стражњице настрадале у катастрофалној инвазији на Ирак чије је оправдање тражено у, испоставиће се, нетачним тврдњама да Садам Хусеин поседује оружје за масовно уништење. Корбину су заузврат челници Би-Би-Сија у фото-монтажи на главу метнули руску шапку, подгрејали су торијевски одијум спрам њега и вештачки оживели поједине Блеру блиске партијске другове који, очекивано, вребају сваку прилику да партију врате под окриље неолибералне мантре.
У врло компликованом случају у којем се реплике и оптужбе смењују брзином балистичких ракета и чије разрешење није на видику, ваља две чињенице имати на уму.
Најдаље је отишао стални представник Русије при ЕУ Владимир Чижов, рекавши да је агенс можда потекао из британског истраживачког центра удаљеног 12 километара од Солсберија
Прво, судбина неколицине Путину мрских и Западу драгих шпијуна и бизнисмена недвосмислено указује да такве смрт стиже, па макар и у Енглеској. Александар Литвињенко био је, попут Скрипаља, двоструки шпијун који је 2006. у Лондону отрован полонијумом. Тад су британске власти на Русе гледале с више благонаклоности и нису дигле фрку налик актуелној. Банкар Герман Горбунцов је преживео атентат 2012, а бизнисмен Александар Перепилични је касније те године отрован док је џогирао, што је, претпоставља се, био одмор између преговарања са швајцарским властима којима је помагао у раскринкавању међународног прања руских пара. Америка је тада отворено корила британске власти што су истрагу смандрљале и првобитно смрт приписале инфаркту. Олигарх, математички геније и критичар руске власти Борис Березовски се 2013. обесио у Санингхилу, али под довољно сумњивим околностима да се његова смрт званично сматра неразјашњеном. Исто важи и за бизнисмена Николаја Глушкова, који је неколико дана након тровања Скрипаља и неколико дана пред сопствену смрт за Гардијан изјавио да се плаши за свој живот. Ретко се помиње и да је од ступања Доналда Трампа на власт чак шест руских дипломата на разне начине помрло по свету. Зна то и Корбин, који је хладнокрвношћу само желео да смири повишене тензије.
Свестан је и друге неспорне чињенице – британска партијска политика је незванични порески рај којекаквим, па и руским бизнисменима који донацијама купују легитимитет и продају суверенитет. Оставимо по страни то што се око сто милиона руских евра пере по банкама и некретнинама енглеске престонице. Конзервативци су од 2010. примили скоро три и по милиона евра руских донација. Рецимо, супруга бившег заменика министра финансија из Путиновог премијерског кабинета Љубов Чернукин платила је 182.000 евра да одигра ревијални тениски меч ни са ким другим до са Борисом Џонсоном. Канцелар благајне Филип Хамонд изјавио је да торијевци неће вратити скоро милион фунти руских донација приспелих уназад 20 месеци, како се донатори случајно не би увредили.
Лабуристи нису примили ни изблиза толико руског новца – вероватно због просте чињенице да дуго нису на власти – али ваља подсетити да су и сами предлагали закон којим би се сумњивим руским држављанима у Британији блокирала имовина. Разиграни Борис Џонсон је чињенице гањао попут дечачића који лови лептире – наслепо, најчешће неуспешно и зането, па је изјавио да је „застрашујуће“што су поједини лабуристи узимали новац за гостовања у лондонској испостави телевизије Русија данас. Нико му није рекао да су исто чинили и поједини торијевци који су своје изјаве наплаћивали и до четири пута више.
Тако ни Скрипаљ вероватно неће доживети да му неко каже ко га је убио. Не би ни морао, додуше, зна тај добро како и зашто други умиру од разних манифестација смрти. Далеко већи проблем је што исхитрене, политикантске реакције отварају простор за дестабилишући сукоб у Европи који лако може укључити глобалне актере. Е, тад ће баш бити свеједно ко је отровао Скрипаља.