Чаплин и нова ауторитарност
Наш геније рођен је у викторијанском миљеу јужног Лондона. Син алкохоличара и душевне болеснице, са циганским пореклом. По социјалдарвинистичким теоријама такав не би требало да постоји или бар не би требало да се размножава
Плашим се да моји студенти не воле Чарлија Чаплина, да не мисле да је смешан. Сцена из Модерних времена кад се он бори са покретном траком и улази у машину и плес са глобусом из Великог диктатора оставља их хладним. Кад Чаплин три пута превари оног горилу са великим обрвама на исти трик, они ни обрвом да мрдну. Кад брије муштерију у ритму Мађарске игре – ни то им не значи ништа. Његово чило држање, брзи осмех, неукротива коса, мешавина храбрости и кукавичлука, slapstick који је уздигао до дирљивог балета, погоспођеност у улози скитнице – све их то не дотиче. Морам рећи да ме то брине. Уз нешто претеривања можемо рећи да је Чаплин један од два најважнија симбола 20. века. Насупрот Шарлоу као симбол стоји Атомска бомба: са једне стране – смех и крхка хуманост, са друге – деструкција. Он је био толико популаран да су банке и Холивуд морали да пристану на његову продукцијску кућу Јунајтед артистс, која му је омогућила перфекционизам. Чаплин је написао, режирао, продуцирао, монтирао, играо и компоновао музику за већину својих филмова. Од 25 највећих комедија у избору Би-Би-Сија четири су његове. Сад морам да убеђујем некога да је Чаплин креативни геније, да је Чаплин било шта, да је уопште постојао.
Ту се поставља једно важно питање: да ли је хумор универзалан или је регионално и генерацијски условљен? Поставља се и питање о природи хумора које је преамбициозно за овај текст. Многе Чаплинове шале заснивају се на односу са ауторитетом. Углавном он бежи од полицајаца (и притом упада у хол огледала). Најмање у једном случају је полицајац и бори се са некаквом силом мрака, локалним силеџијом, са великим обрвама. Најчешће је
скитница и настоји да превари келнера па да се џабе наједе, макар га касније одвели у затвор. Понекад је он конобар и настоји да не врати кусур (увек оном истом грозном типу са обрвама) па овај мора да га угризе за руку да би тај ситниш испустио. Он је увек против друштвене машине. Док се трака креће он се чеше, пуши, измотава се. Не жели да прати траку обавезног живота. Сан му је да изазове колапс читавог тог апарата.
Уосталом зашто не би?! Наш геније рођен је у викторијанском миљеу јужног Лондона. Син алкохоличара и душевне болеснице, са циганским пореклом. По социјалдарвинистичким теоријама такав не би требало да постоји или бар не би требало да се размножава. Са осмехом мислим на Чаплинову веселу сексуалност. Волео је да кокетира, највише са женама, али иначе са небом, са целим животом. Чини нам се да је и флертовање било део његовог балета.
„Живот је дивна фантастична ствар, чак и за медузу“, рекао је он.
Чаплин је црпео шале из необуздане креативности четворогодишњег детета. Кад једно дете види друго оно приђе, дира га по лицу и прича с њим. Чаплин нема дистанце. Он цео свет дира по лицу. Он прави од свега играчку, рачунајући ту и друге људе. Тај неспутани дечак је два пута слат у workhouse, фабрику за експлоатацију сирочади. Постоји његова слика из школе за просјаке централног лондонског дистрикта. Сасвим је било јасно какво ће његово место бити у том друштву. А није. Хумор је био његово једино оружје. Експлозијом унутрашњих боја он је одговорио на избледели живот сиротишта.
Уначину на који се служи патетиком, Чаплин је сличан Дикенсу. Људи заборављају да је патетика конвенција и уметник може изабрати да је употреби или не употреби. Чаплин је поручивао да човек не може да мисли и осећа истовремено и кад је бирао да се обрати самим емоцијама он ју је користио. Често, али не увек.
Дакле, шта мојим ученицима тачно смета код Чаплина? Слутим да питање није само естетско. Чарли Чаплин је платио велику цену зато што се сматрао социјалистом. „Тешко је одржати било коју дистанцу или социјалну хијерархију кад урлаш од смеха“, упозорио је други британски хуморист, Џон Клиз. Моји студенти живе у divide et impera свету партикуларне визије коју карактерише empathy gap и верују да нико никога не може разумети. Чаплин се сматрао космополитом. Тврдио је да га одлично разумеју људи чије језике не говори. Није поштовао празнословља и царева нова одела сваке врсте. Људи који тимаре своју компликованост изгледали су му врло просто.
Шта још код Чаплина смета мојим студентима? Могу једино да претпоставим. Прво, ради се о црно-белом филму, а то им изгледа толико ретро и технолошки нефункционално, толико прашњаво и мртво да им не пада на памет да би се са тим неко могли поистоветити или се томе смејати. То је као кад би неко устао из гроба па почео да прича шале. Друго, они никад нису видели црно-бели филм и нису видели да се тако нечем неко смеје. И кад би пожелели, уплашили би се да би сами могли испасти смешни. Треће, Чаплин је на први поглед наиван. Четврто, Шарло је скитница hobo, homeless а њих нису учили да се са таквим људима идентификују. Чак и то што прави мајмуна од живог Хитлера (Хитлер је два пута видео филм) мало није згодно. Ипак је то лидер. Коначно, и бојим се да је то суштински, Чаплин не поштује ниједан ауторитет, било да се ради о келнеру, полицајцу или градоначелнику. Генерација мојих студената, савремених младих Американаца, учена је да много више поштује ауторитете.
Чаплин је црпео шале из необуздане креативности четворогодишњег детета. Кад једно дете види друго оно приђе, дира га по лицу и прича с њим. Чаплин нема дистанце. Он цео свет дира по лицу